Мој познаник, ватрени противник политике као „најстаријег заната”, поновио је ономад већ прилично раубовану изреку: „У Србији постоји нешто што је горе и од власти – а то је опозиција.”
Наведена мисао настала је негде деведесетих, на граници могућег избора између заводљивог популизма тадашњег вође и слабашних наговештаја демократизације српског политичког амбијента.
Занимљиво, а можда и није, али шта год да смо годинама бирали, пред нама су, и на власти и у опозицији, остајала углавном иста лица, као градитељи нашег пропадања, увек нас изнова уверавајући да је то што раде у нашем интересу и да нам је далеко боље него што осећамо.
Наравно да је свака олигархија на власти за суноврат оптуживала претходни режим, дефинишући сопствене грандиозне неуспехе као крупне кораке напред, дакле у прогрес који се ничим не може зауставити.
На пролеће, које је ове године независно од календара, чекају нас нови избори. То је тачнији приступ стању ствари, него, на пример, формулација да ми (грађани, бирачи) чекамо нове изборе. У овима који долазе, ми смо објекти маркетиншке обраде, ружно речено „бирачко тело”, које безвољно чека да одлучи о нечему где његове одлуке практично нема.
И сада смо већ на почетку кампање, коју је владајућа странка започела користећи ресурсе власти, а опозиција грешке које је режим направио, исте или сличне онима које су они правили док су били режим.
Јесмо ли поново у атмосфери „белих листића”, уз лежерно образложење да немамо кандидата? Не бих се сложио са повиком на Весну Пешић и оптужбама да је она отерала Тадића у пораз. За то је био довољан он сам, као што је данас сувишан у српској политици. Борис Тадић је доказ како лоше обављање посла није најважније за стрмоглави пад. Мислим да је то ноторна ствар, али он је изгубио изборе због феномена који је у неким теоријама политичког маркетинга слободно дефинисан као „нарцисистичко преекспонирање”.
Он је преко мере био задовољан својим изгледом и утиском који оставља на гледаоце и саговорнике. Био је уверен да је то лична и политичка харизма која га чини необоривим и непобедивим, мада се његов политички говор скоро потпуно састојао од општих места, која су га чинила неодговорним пред високом функцијом.
Једноставно, могуће је да је Тадић потонуо због претераног сликања и неплодног политичког манекенства, у коме је празнословље било слаба замена за никакав рад и лоше друштво са дунавског кеја, уз чију помоћ је владао.
Шта се догађа са Вучићем? Његова кампања никада није престала, у штабу премијера се сматра да је стално појављивање, уз дуге говоре о било чему, поводом било чега, рецепт за успех. Вероватно ће таква логика у априлу (ако то буде април), некако и проћи, али вишесатне дневне вакеле премијера не могу да трају у бескрај. Мислим да је већ дошло до препуњености термина у којима говори премијер и да медијско засићење већ почиње да му наноси јавну штету.
Шта је у питању? Вучић је нагао, експлозиван, патетичан, често летаргичан, а онда еуфоричан, али није глуп. Он би први морао да зна шта значи бити увек и свуда на сваком програму, одговарати чак и Нади Мацури на њена безвезна удворичка питања, отварати отворене објекте или развалине које су давно започете и остале бесмислене.
Тако смо добили премијера који је посегао за непрекидном и слабо контролисаном јавном пресијом над свима, уз медијски ауторитаризам, који је још помешан са слабо прикривеном лидерском зловољом.
Уз то, премијер је окружен слабим људима, а они добро знају да свој опстанак близу престола дугују бескрајној сервилности. И то је тај давно познати чинилац урушавања модела оперетске ауторитарности. Узгред, Вучић има сасвим другачије окружење него Тадић, мада осетно горе. Уверен је да може да опстане на власти само ако све што мора да уради то учини сам. На тај начин се може рационално објаснити његова ирационална свеприсутност.
Ово, наравно, није оглед о томе како се губи трон у уверењу да се управо у часу пада верује како власти највише има. Реч је пре свега о могућностима избора и ваљаности важних јавних лица. Јавна предизборна продаја политичких идеја казује нам да ту нема скоро ничега и да остаје само неуверљиви агитпроп, као последња илузија. Све док се не појаве нови људи, са програмом који надилази двадесетогодишњу стерилност власти, било која и било чија она била.
А онај мој познаник рече: „Било ко од њих да победи, то ће бити мој пораз. А ипак, шиљим плајваз за април.”
