Вршац – Вршчани су свом славном суграђанину Јовану Стерији Поповићу (1806–1856), оцу српске драме, подигли два споменика. Један је у Градском парку, рад Риста Стијовића, по наруџбини архитекте Драгише Брашована, а други на Позоришном тргу, испред Народног позоришта, које носи пишчево име. Целу фигуру код чувеног Јована Солдатовића наручили су на постаменту потписани „позориштници Југославије” 1981. године, у знак захвалности великану, поводом 175 година од његовог рођења.
У Вршцу и једна основна школа носи Стеријино име, као и једна од најдужих улица. Постоји и музеј посвећен њему, отворен у родној кући, коју је његов брат Ђорђе завештао цркви. Ипак, мало се зна за споменик Стерији на Православном гробљу, који му је, као свом другом супругу, подигла Јелена, рођена Димић, пет година старија од писца.
Овај споменик, поред главне стазе на Православном гробљу, само петнаестак метара удаљен од цркве, посебно је занимљив, јер је Јелена једну страну надгробног обележја посветила свом првом мужу Јоакиму Манојловићу, „сиротињском оцу при магистрату вршачком”. На постаменту Јоакимове стране споменика, Јеленина родбина је након њеног упокојења дала да се исклеше: „Овде леже земни остаци удове Јелене Поповић, која се дана 25. јуна године 1877. у вечност преселила.”
Иначе, удовицом Јеленом Стерија се оженио 1849. године, 14 година пошто је његова вереница Марта погинула од удара грома. Стерија на својој страни споменика „гледа” према граду, низ Улицу Змај Јовину, на чијем је другом крају пишчева родна кућа, коју је његов брат Ђорђе завештао Српској православној цркви. Друга, Јоакимова страна, окренута је на запад, па текст на њој, на први поглед, није толико упадљив.
– На предњој страни су стихови које је Сава Павишевић, ђакон код тадашњег вршачког епископа Емилијана Кенгелца и пишчевог пријатеља, посветио Стерији. Он је, иначе, и говорио на сахрани писца. Занимљиво је да се у близини налази споменик-пирамида Стеријином оцу, мајци и његовој браћи и сестрама. На овом обележју пише да се „на 33 корачаји северно налази споменик Јовану Стерији Поповићу”. Тај споменик сам давно, случајно, пронашао у жбуну дивљих ружа, па сам управу гробља замолио да га уреде и врате на место, па је, тако, и он сачуван до данашњих дана. Колико знам, сличних примера двостраних споменика нема. Споменик Стерији и Јоакиму Манојловићу једини је ове врсте. Када са супругом одем на гробље, понесемо неки цвет за Стерију, а крај споменика увек затекнем покоји струк свежег цвећа, што је баш лепо од поштовалаца – каже нам вршачки књижевник Душан Белча и подсећа да је некад био обичај да школска деца у оквиру наставе обилазе Стерију на Православном гробљу.
Замолили смо господина протојереја Жељка Стојића, пароха вршачког, да нам помогне у тумачењу уклесаних стихова које је поменути ђакон Павишевић даровао свом пријатељу. Написао их је на „славеносербском који је био у доминантној употреби крајем 18. и 19. веку у образованим слојевима српске грађанске класе у Војводини”.
– Боја у уклесаном тексту полако бледи, али сам ипак успео да разазнам стихове песника које је посветио Стерији, који немају интерпункцију, па ћу вам их као такве и пренети: „Ко се роди и умрети мора кости труну у гробноме мраку ал дух лети врх сунчевих двора да у вечном огледа се зраку Капљи сузо ти песми захвална а на гробу љубљеног песника те заливај зелено бусење нек процвета мирисно цвеће спомен лепи од наших суза”. Познајем спомен-обележја на Православном гробљу, али споменик сличан Стеријином и Јоакимовом нисам видео – рекао нам је протојереј Жељко Стојић, који наглашава да је на вршачком гробљу сахрањено много великана, који су својим радом обележили читаве, не само наше, епохе.
