• Društvo

    Једна Рускиња у Србији, страдалник и професор универзитета

    Не треба дуго разговарати с Татјаном Ђекић, па схватити да сте у друштву породично, интелектуално и професионално остварене жене.

    Ко је Татјана Ђекић? Данас, у шездесетој години живота, Татјана је ванредни професор на Департману за географију Природно-математичког факултета Универзитета у Нишу, мајка три ћерке и бака троје унучади. Свој животни и професионални пут нам је, укратко, сама испричала, говорећи с благим руским нагласком, мирно и сталожено, стоички прихватајући све што ју је претходних деценија снашло.

    Објашњава нам да је рођена као Татјана Леонидовна Мељникова у граду Алга, на територији СССР-а. „Етнички, ја сам Рускиња, али, због посла мојих родитеља, основну школу похађала сам у Казахстану и Таџикистану, а средњу у Казахстану.“

    Професорка Татјана се, иначе, поноси својим пореклом. „Мој предак је Василиј Федорович Бабушкин, јунак из Руско- -јапанског рата, истакнути спортиста и човек који је био носилац Светог Ђорђа Победника (Святого Георгия Победоносца) ордена првог, другог, трећег и четвртог степена.“, обавештава нас и на интернету проналази фотографије свог деде у војној морнарској униформе и спортском трикоу с високим царским одликовањима.  Подвизи Бабушкина описани су у трилогији А. Степанова ,Порт Артур`, у причи А. Сорокина ,Херојска одбрана Порт Артура` и у историјском роману А. Новикова-Прибоја ,Цусима`“.

    Наша саговорница је говорила и о својим селидбама и, самим тим, о свом школовању у тадашњем Лењинграду, где је стекла диплому професора географије и биологије, а и о раду у Русији, у школама у Тверској области. „Још од студентских дана, занимала сам се за научни рад. Учествовала сам на експедицијама на планини Урал, на Памиру, на Тјан-Шану, а боравила сам и у пустињи Кара-Кум и у Западном Сибиру.“

     

    Добро, али како сте дошли у Србију?

    „На трећој години студија, 1983. године, као одличног студента (гледао се и успех на испитима, али и шири друштвени ангажман), послали су ме у Југославију. Тадашњи програм студентске размене је био врло леп и квалитетан. Боравили смо у више места у тадашњој Југославији.“

    „Ту сам и упознала свог супруга. Дуго смо се дописивали, па смо одлучили да започнемо заједнички живот 1987. године. Тако сам дошла у Косово Поље.“

    „Диплому из Русије, стечену на Лењиградском државном педагошком универзитету, који носи име Александра Ивановича Херцена, нострификовала сам на Универзитету у Београду 1990. године и почела да радим. Била сам библиотекар у Приштини, наставник у Обилићу, а у Глоговцу сам била и руководилац у библиотеци, културном центру и локалној самоуправи.“

    „Све је прекинуто 1999. године, када смо морали да се преселимо у Београд. Два пута сам доживела прогон са Косова и Метохије. Први пут, 1999. године, морала сам, са породицом, да напустим Косово Поље у ком сам живела, а други пут, када је породица намеравала, 2004. године, да се најзад врати у своју кућу у Косовом Пољу. Уместо повратка, доживели смо мартовски погром у ком је, од 17. до 19. марта 2004, протерано више од 4 000 косовских и метохијских Срба и уништен велики број стамбених и црквених објеката. Тада је запаљена и наша кућа у центру Косова Поља, са свим стварима.“

    „Пуних пет година смо били подстанари у Београду.“

    „Наравно, нисам се предала. Магистрирала сам на Географском факултету Универзитета у Београду 2002, а докторирала 2007. године. Од 1999. до 2008. године, радила сам на Природно-математичком факултету у Приштини, који је тада био пресељен, прво у Крушевац, па у Косовску Митровицу. Од 2008. године, професор сам на Природно-математичком факултету у Нишу. Недавно сам добила и Повељу на Департману за географију као аутор са највише објављених радова у 2019. години.“

    „Српско држављанство сам добила тек 2005. године.“

    Имате изузетно радно искуство и врло богато, мада и горко, животно искуство. Поред тога, што би народ рекао, прошли сте света; живели сте у неколико држава. Шта нам можете рећи о Србима и Србији у том контексту?

    „Још у време док сам живела у социјализму, у Совјетском Савезу, била сам србофил.“

    „И данас сам србофил. После свега што сам прошла заједно са Србима, још више волим српски народ.“

    „Српски народ похваљујем, прво, за врло коректан однос према мени самој, како у време када сам се овде доселила, тако и данас. Никада од припадника српског народа нисам доживела било какву непријатност.“

    „Сматрам да је то што је снашло Србију и Србе последњих тридесетак година заиста страшно. Сатанизација којој су Срби били изложени је потпуно неоснована и тако нешто српски народ није заслужио.“

     

    Драгана Костић

     

    Овај медијски садржај је суфинансиран од стране Града Ниша, у оквиру медијског пројекта „Прошлост, садашњост и будућност Руса у Нишу“. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.

    Klikni za komentar

    Odgovori

    Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

    Na Vrh
    Social Media Auto Publish Powered By : XYZScripts.com