Позивам читаоце на једно мало путовање по, вазда слободарској, напредној и Европи окренутој Србији. Путовање сам замислио као кратак статистички обилазак четири највећа града на којима српска држава стварно влада: Београда, Новог Сада, Ниша и Крагујевца.
Оно што је увек занимљиво видети на сваком путовању јесте како становници посећеног места живе, чиме се баве и који ниво свог материјалног, инетелектуалног, културног и духовног развоја су достигли.
Да почнемо од тога чиме се баве становници поменутих градова. Притом све податке узимамо за 2014. годину јер су они комплетно статистички обрађени и објављени.
У граду Београду има око 559 хиљада запослених људи, од чега око 84% у правним лицима, а остатак су предузетници или код њих запослени радници. На хиљаду Београђана дође 334 запослених.
У Новом Саду ради око 126 хиљада радника, од чега око 79% у правним лицима. Од хиљаду Новосађана запослено је 363. У Нишу има осетно мање радних места – око 63 хиљаде, од чега је 76% у правним лицима. На хиљаду Нишлија долази само 244 радних места. У Крагујевцу постоји само око 42 хиљаде радних места од чега је око 79% у правним лицима. Од хиљаду Крагујевчана запослено је њих 236.
Наша главна привредна узданица, прерађивачка индустрија, не запошљава много људи. У Београду има око педесет хиљада индустријских радника (око 9% укупног броја), у Новом Саду око дванаест хиљада или 9,7%, у Нишу око седам хиљада (11,7%) и у Крагујевцу око девет хиљада (22%).
Међутим, динамичан привредни и друштвени развој последњих двадесет пет година донео нам је нову привредну звезду коју Срби сматрају готово економским божанством. Наравно, то је трговина. У Београду у трговини ради око 85 хиљада људи или 15,2% укупног броја запослених, у Новом Саду око 16 хиљада (12,9%), у Нишу око шест хиљада (9,5%) и у Крагујевцу око три хиљаде (7,8%).
Још сјајнија звезда на привредном небу Србије је финансијски сектор. У овом сектору који обухвата банке, осигуравајућа друштва и сличне институције на територији Београда ради око 22 хиљаде људи (3,9% укупног броја запослених), у Новом Саду око три хиљаде радника (2,7%), у Нишу мање од хиљаду (1,5%) и исто толико у Крагујевцу (2,1%).
У Београду има око 23 хиљаде радника који се баве административним и помоћним услужним делатностима што чини 4,1% укупног броја запослених. У Новом Саду има око четири хиљаде радних места у овом сектору (3,1%), у Нишу око хиљаду (1,5%), а у Крагујевцу око петсто (1,2%).
Из наведених података јасно је какве привредне делатности Срби воле – трговину и непроизводне услуге. У Београду и Новом Саду има више радника у трговини него у индустрији, а у финансијским делатностима у Београду ради више људи него у нишкој и крагујевачкој индустрији заједно.
У економској теорији и у реалној економској политици већ више деценија води се расправа да ли је одржив модел економског развоја који се заснива на трговини и услужним делатностима.
Међутим, дискусија се води на примеру високо развијених привреда у којима постоје јаки производни сектори привреде (индустрија, пољопривреда и слично) па се поставља питање да ли треба и даље снажно унапређивати поменуте производне секторе или се више окренути услужним делатностима које подржава велика тражња добростојећих грађана ових земаља.
Дилема се јавља и у земљама које су по својим природним одликама и географском положају погодне за развој услужних делатности, нарочито туризма и саобраћаја.
Нисам чуо ни једног економисту који сматра да се земља као што је Србија може развити на основу напретка трговине и финансијских делатности.
Занимљиво је поменуте податке упоредити с подацима о просечној заради запосленог у посматрана четири града. У 2014. години просечна нето зарада у Београду је била 55 429 динара, у Новом Саду 50 175 динара, у Крагујевцу 41 744 динара и у Нишу 39 492 динара.
Зарада у Београду је за око 10% већа него у Новом Саду, за око 33% већа него у Крагујевцу и за око 40% већа него у Нишу.
Наведене разлике се могу делом објаснити општим нивоом развијености поменутих средина, структуром радне снаге по образованости и старости, али намеће се закључак да је најважнији разлог за наведене разлике структура радника према делатности у којима су запослени. Већи број, за наше услове добро плаћених, радника запослених у финансијским институцијама, предузећима која се баве административним и помоћним делатностима, па и у трговини (нарочито у трговини на велико и у представништима страних компанија) значајно доприноси вишем нивоу зарада у Београду и Новом Саду у односу на Крагујевац и Ниш.
Верујем да ће читаоци препознати и из свакодневног живота примере који потврђују наведену тврдњу. Радник у продавници ван најужег центра града или возач у приватној фирми у Београду има зараду већу од свог колеге у Нишу за 10 – 15%. Међутим, директор банке, руководилац представништва стране компаније која послује у Србији или директор јавног предузећа чији је оснивач држава има зараду која је за земљу Србију изузетно добра.
Тако долазимо до одговора ко се чиме бави у поменута четири града, ко како живи и колико је одмако у свом развоју. Постоји значајан део становништва Србије који у Београду остварује приходе знатно више него остатак земље, а то је условљено њиховим радом у банкама, осигуравајућим друштвима, лизинг кућама, дилерско-брокерским предузећима, представништвима страних фирми, централама јавних предузећа која је основала Република Србија…
Сличан круг, знатно мањег обима, постоји и у Новом Саду. Ови срећници који су се добро снашли у привредном и друштвеном устројству миле нам отаџбине стварају неки просечан ниво благостања у Београду и Новом Саду који је виши него у остатку земље.
Међутим, треба имати у виду да се ради о релативно уском кругу људи, а да већи део Београђана и Новосађана нема много благодети од лепог живота својих суграђана.
У следећем чланку настављамо с истом темом, али примењеном на мале средине у Србији, које, не могу да се отмем утиску, никога не занимају.
Љубомир Костић,
магистар економских наука
