Од нашег сталног дописника

Бањалука – Релативизација и ревитализација усташтва у Хрватској, што су као разлог бојкота овогодишње комеморације жртвама концентрационог логора Јасеновац навели у Координацији јеврејских општина у Хрватској, за Владу Хрватске разлози су који „нису размерни значају њиховог изостанка” и која „жали због ове одлуке”.

Као разлог бојкота наводе и лошу сарадњу са Спомен-подручјем Јасеновац (ЈУСП), па ће комеморацију поводом 71. годишњице пробоја затвореника из концентрационог логора Јасеновац организовати сами. Координација, која окупља десет јеврејских општина, наводи да разлог за бојкот јесте и неслагање с политиком нечињења у односу на измене поставке музеја, одлагање именовања Савета ЈУСП Јасеновац и дневнополитичка догађања у вези са релативизацијом и ревитализацијом усташтва.

Огњен Краус, председник овог тела, и раније је упозоравао да ова поставка „не приказује пуну истину о холокаусту и страхотама НДХ и да ублажава истину о усташком режиму”.

Осим тога, Загреб и даље нема споменик страдалима у холокаусту, нити је до данас изграђена синагога коју су усташе порушиле 1941. На месту где је била синагога налази се паркинг, а о градњи центра и синагоге у Прашкој улици говори се већ дуже од деценије.

„Одавно је на том месту требала бити синагога”, рекла је раније за хрватске медије Јасминка Домаш из Јеврејске општине Бет Израел.

Тим поводом неки се присећају и реченица првог хрватског председника Фрање Туђмана о Јеврејима, који је, осим његове упамћене изјаве „сретан сам што ми жена није ни Српкиња ни Жидовка”, између осталог рекао: „Жидовство ће за своју коб у расућу пребацивати кривицу углавном и претежно само на друге, заборављајући да се и само није односило према другима у својој држави нимало другачије, ни некад ни данас. А и то да је усред других народа предуго остајало страним телом, стављајући се пречесто у службу туђина, или постајући преноситељем сваковрсних наднационалних и универзалистичких утопија. Наравно, такво је држање жидовства продубљивало супротности, навлачило омражбу и изазивало судбину.”

Прошле године на комеморацији у Јасеновцу били су тадашњи премијер Зоран Милановић и председник Сабора Јосип Леко, обојица из СДП-а, али не и председница Хрватске Колинда Грабар Китаровић. Иако је последњих десетак година било уобичајено да на комеморацијама буду и председници државе, Грабар Китаровић, која је за председницу изабрана неколико месеци раније као кандидаткиња ХДЗ-а, у Јасеновац је отишла раније, ненајављено и без пратње медија. Јавност је о томе обавештена тек саопштењем.

„Све што се у Хрватској дешава веома су опасне манифестације. Оно што највише брине јесте управо термин у ком се све то догађа, непосредно пред обележавање страдања у Јасеновцу. Сва та полемика веома је неугодна, напросто тера да се запитамо зар је могуће да толико година од Другог светског рата људи у властитим главама нису са тим рашчистили”, каже за „Политику” Ђорђе Микеш, потпредседник Јеврејске општине Бањалука и директор Јеврејског културног центра.

Примећује да добрим делом све оно што се данас догађа у Хрватској корене вуче делом и од Туђманове књиге „Беспућа повијесне збиљности” у којој је јасеновачка стратишта настојао приказати као неку „минорну ствар”.

„Све то заправо сликовито сведочи о томе да таква хрватска политика има дужи историјски континуитет”, закључује Микеш. Туђман је, наиме, писао и о томе да „жидовски народ” према Палестинцима „води тако окрутну, геноцидну политику да је с правом окрштена као јудео-нацизам”. Насупрот томе он пише да у нацистичкој Немачкој већина народа није знала за за спровођење геноцида, те да је „чак и за већину државних и нацистичких дужносника ’коначно решење’ жидовског питања значило тек да Жидови морају напустити Немачку”. Забрињавајући раст национализма у Хрватској тема је многих регионалних медија, који су последњих месеци кроз конкретне примере указивали на то. Само један од свежијих јесте реакција Огњена Крауса који је крајем прошлог месеца рекао да је дубоко разочаран изостанком било каквог реаговања званичних власти због узвикивања усташког поздрава „За дом спремни” током фудбалске утакмице Хрватска–Израел у Осијеку. Он је тада оценио да све то личи на Немачку 1933. и НДХ 1941.

Хрватски портал „Индекс” пренео је тада да премијер Тихомир Орешковић, који је био на трибинама, није због тога реаговао, те да је јавна телевизија оценила навијање као „величанствено”, а навијаче је похвалио и селектор Анте Чачић рекавши да су навијачи били „за десетку”. Краус је и неколико дана пре тог рекао да су Јевреји у Хрватској забринути растом национализма, антисемитизма, ксенофобије, нетрпељивости, говора мржње и ревитализацијом и релативизацијом усташтва.

„Опет марширају црнокошуљаши. Страшно је видети како неколико хиљада људи маршира улицама главног града Хрватске и узвикује ’За дом спремни’”, рекао је недавно Краус. Протести су организовани почетком ове године у Загребу против гашења З1 ТВ, на којој је новинар Марко Јурич у својој емисији Марков трг изрекао говор мржње на рачун српског народа рекавши како би православну цркву на Цвјетном тргу требало обележити натписом „Пази, оштар четник у близини”, што су осудили многи и унутар саме Хрватске.

——————————————————————-

Злогласно место стварања етнички чисте НДХ

Концентрациони логор Јасеновац био је логор смрти и највеће стратиште у Хрватској. Формиран је током Другог светског рата као место затварања, присилног рада и ликвидација првенствено Срба, Јевреја, Рома, али и Хрвата и других у циљу стварања етнички чисте територије НДХ. У том логору су од августа 1941. до 22. априла 1945. људи убијани због своје верске, националне или идеолошке припадности. У његовом саставу су били логори у Брочицама, Крапју, Јасеновцу и Старој Градишки.

Према подацима Међународне комисије за истину о јасеновачком систему хрватских концентрационих логора, у злогласном логору Јасеновац страдало је 700.000 људи, од чега 500.000 Срба, 40.000 Рома, 33.000 Јевреја, 127.000 антифашиста. Систем логора смрти НДХ обухватао је око 80 логора. Више од половине жртава из комплекса усташких логора у Јасеновцу убијено је у највећем стратишту Доња Градина. До сада се знају имена 83.145 жртава. Од тога је 47.627 Срба, 16.173 Рома, 13.116 Јевреја, 4.255 Хрвата и 1.128 Бошњака. Међу страдалима било је више од 20.000 деце.