Београђанка Јулијана Скопљак прославила је јуче 101. рођендан. Неко ће рећи да се инати с државом, јер пензију прима дуже од три деценије. Други ће тврдити да се намерачила да подигне просечну старост српског становништва. А највише је оних који јој желе добро здравље и питају за савет како превалити стоту.

Сувоњаве шаке избраздане борама и ишаране пегама скрштене су јој на крилу. Седи праве кичме, као каква генералица. Иза дебелих стакала на наочарима крију се живахне плаво-зеленкасте очи, које су за цео век виделе све и свашта. Разговетно и чврстим гласом, не умарајући се као неки њени вршњаци, Јулијана се присетила како је „избројила до 101”.

– Оца нисам ни упамтила јер је погинуо у Првом светском рату. Мајку су ми у Другом светском рату убили јер су браћа одбегла у партизане… Дабогда се то време никад не поновило. Колико је само тад народа изгинуло без потребе – уздише старица. Очи су јој посветлеле и као да се у њима појавила и суза. Јулијана је тада чврсто стегла ивицу стола, као да покушава да згужва све тешке успомене које је притискају деценијама. Али је ипак наставила причу.

– После рата, земља се поново дизала из рушевина, а ја сам радила у фабрици. Увек је имало посла, али и новца, било је лакше него сад – прича бака.

Њој живот није био лак. Али било јој је лепо.

(Фото И. Милутиновић)

– Године к’о године, некад су боље, некад горе. Живот пролази, па како се коме заломи. Ја сам имала дивног мужа. Био је ливац и веома добар мајстор. Бог нам није дао деце, али смо много лепо живели и никада нисмо имали проблема у браку. Умало да прославимо златну свадбу, али он је поживео само до 48. годишњице. Нема га већ 30 година – присећа се Јулијана своје прве и једине љубави.

Свом човеку посветила је младост. Он јој је то „вратио” чинећи да јој године с њим буду најсрећније у животу. Можда је баш љубав кључ, да није због ње поживела толико дуго?

– Нема неког рецепта за дуговечност. Никад нисам планирала да пређем стоту. Мислим да су за то заслужни судбина и рад који ме је досад одржао у снази – каже Јулијана.

Значи тајна није ни у дијетама, ни у еликсирима младости, ни у извлачењу од посла и стреса… Једноставно, како рече Јулијана, „како се коме заломи”.

————————————————————————–

Рођенданска журка

Јулијана је цео свој живот провела у Београду, а деценијама је живела на Карабурми, сама. Волела је да шета, да иде у куповину и да кува. Били су то лепи дани. Али дошао је моменат када је морала да потражи неког ко ће да се брине о њој боље него она сама. Годину дана живела је у једном приватном дому за старе где само гледају, каже, како да се обогате на брзину.

У Дом – стационар у Диљској улици на Карабурми стигла је пре месец дана. Како су је лепо дочекали станари и неговатељи, показује то што су јој после само тридесет дана познанства приредили рођенданску прославу. Сто прву годину дочекала је много веселије него јубиларну десету деценију. Сада је имала свећице, мали ватромет на торти, али и богат културно-уметнички програм. Њени нешто млађи „саборци” певали су јој песме као што су „Лепа Маро”, „Сојчице девојчице”, „Чађава механа”… а певачица Зорана Павић јој је поклонила песму „Не дам ти да остариш”.