Бела Црква – У речици Нери, у белоцркванској општини, која извире у Карпатима и представља државну међу према Румунији, има злата. Овдашњи хроничари то поткрепљују легендама и записима. Историчар Озрен М. Радосављевић каже да је Нера од давнина, са својим притокама, позната као златоносна река. Претпоставља да је овде испирача злата било и у време Римљана, пре готово 2.000 година, иако писани трагови потичу тек с почетка 19. века.
– Само од 1812. до 1817. године, према неким записима, испрано је злата у вредности 1.226 златних дуката – каже Радосављевић. – У жељи да интензивирају ову делатност, војно-граничарске власти су на обале Нере, близу села Кусића, населиле из Ердеља четрдесетак породица Цигана-Бањаша, који су се и у завичају бавили копањем злата. У новом крају досељеници су наставили да трагају за драгоценим металом, због чега су и доведени, а све издвојене количине златних зрна испоручивали су оближњој ливници у Оравици (данашња Румунија). На експлоатацију жутог метала својим именима подсећају Златички поток и оближњи манастир Златица.
Како каже наш саговорник, „новобанаћани” из Ердеља, о чему говоре подаци из матичних књига у Кусићу, код Беле Цркве, нису се мешали са староседеоцима. Тајну испирања и копања злата су, изгледа, знали само припадници групе, која је имала и издвојено сопствено насеље. Досељеници су били православци, и своје религијске обичаје су обављали у православном храму, а сахране на гробљу у Кусићу.
Црква и државна администрација су новопридошле „водиле” као „златоиспиратеље” и „златокопатеље”, у зависности од тога да ли су до племенитог метала долазили испирањем или копањем. Радили су уз помоћ дрвеног корита, на чијем је дну била густа пређа, а алати су им били и ашов, лопата, мотика… Био је то тежачки посао. Хладна вода планинско-равничарске Нере свакодневно је испирачима ледила ноге. Ваљда је зато и њихов животни век био необично кратак. Ипак, мотив за рад је био снажан, па нико од „новобанаћана” није ни помишљао да пређе на још напорније обрађивање њива. Они вреднији, али и срећније руке, долазили су до довољно златних зрнаца, претварајући их у уметничким радионицама у накит. Китили су њиме удаваче на свадбама. Тако се Банатом ширила златна грозница.
И до данашњих дана, у животу мештана у овом крају злато има култно место и представља много више од обичног – племенитог метала.
После Бањаша, чије је насеље Нера уништила у катастрофалној пролећној поплави, 1910. године, срећу су окушавали и други. Рецимо, и имућни Немци су улагали у испирање злата, а зов племенитог метала је привукао на обалу Нере и једну британску фирму, која је инсталисала и, за то време, модерне машине и испирала златоносни песак све до 1908. године. Искушењу, каже легенда, није одолео ни извесни Ђорђе, родом из Златице, који је годинама трагао за златом у америчким рекама. Кажу да је хвалио издашност Нере, и да је говорио да „ни американске реке нису толико златне”. Ђорђе је, по свему, заједно са својим сељанином Курканом, био и последњи познати испирач злата у овом крају. После Другог светског рата ова активност је утихнула.
Озрен Радосављевић је предлагао туристичким посленицима у Белој Цркви, која годинама најављује бржи и енергичнији наступ на тржишту, да у понуду уврсте и – испирање злата. Златоносна Нера сигурно не би значајно помогла неразвијеној белоцркванској општини, али би испирање злата свакако била јединствена туристичка атракција.
