Старији тинејџер, студент, живи с родитељима у складној породици, увек је био узорно дете, али у последње време се променио. Чешће излази, понекад остаје код другара и да преноћи, мање разговара с укућанима, почео је да говори да га факултет више не занима, да ће прекинути студије и с једним познаником отићи у иностранство да тамо потражи посао. Мајка је у његовом мобилном телефону открила неке чудне поруке, посумњала да је почео да користи дрогу, сад се пита како да поступи…

Ова као и многе друге сличне или потпуно различите приче могу имати неколико сценарија, каже др Даница Бошковић Ђукић, породични психотерапеут у Дневној болници за лечење болести зависности Института за ментално здравље у Београду, с дугогодишњим искуством у раду с адолесцентима.

– Суочавање, онако како углавном већина родитеља спроводи („Нашли смо ти поруке, да ли се ти дрогираш?” и слично) код младих, а посебно уколико су у проблему, изазива отпор ка даљем разговору. Кад су родитељи у позицији нападача који „има информације” и изазивају одговор, то ће довести дете до повлачења, лупања вратима и одговора „Шта се то вас тиче, гледајте своја посла, ко сте ви да ми говорите када се и ви слично понашате” – указује наша саговорница.

Неки родитељи прибегавају праћењу детета, али то је једно од такозваних псеудорешења, каже психотерапеуткиња, јер они тако улазе у веома захтевну улогу, која осим обостране љутње не доводи до жељеног резултата.

– Прво што би родитељи требало да се упитају било би: „Када смо то престали искрено да причамо о добрим и лошим стварима с нашом децом, а можда и узајамно?” Одговор је истовремено и кључ за решење проблема, али га свакако могу добити тек стицањем увида у сопствено понашање, уз помоћ стручног лица. Важи опште правило да је вероватноћа да особа с проблемом прихвати да о томе говори већа уколико већи број чланова породице и пријатеља направи заједнички договор на који начин ће приступити комуникацији – указује др Бошковић Ђукић.

Како би тај разговор требало да изгледа?

– Без оптуживања, чланови породице и пријатељи говоре у првом лицу једнине: „Ја се бринем за тебе. Врло ме растужује што те не интересује даље школовање. Такође се бринем јер не разумем твоје понашање. Нико од нас не зна како да се бори са оним што тренутно осећамо и зато смо одлучили да потражимо стручну помоћ. Сматрамо да је потребно да сви заједно одемо у саветовалиште. Желимо да размислиш о томе до сутра у ово време.” Чим неко склизне у оптуживање и почне да користи реченице које почињу са „ти”, шансе да овај разговор има позитиван исход се умањују – каже докторка и додаје да би сви чланови породице требало да се држе договореног.

Уколико је, рецимо, рок 14 часова наредног дана, не пристају на разговор пре тога. Најчешће, ако млада особа има проблем, покушаће да тестира доследност чланова своје породице тиме што ће хтети да отвори тему пре наведеног рока.

– Родитељи, будите доследни, не прихватајте разговор о тој теми, запамтите да сте сада ви на тесту! Уколико је одговор наредног дана „не”, ипак ћете морати да предузмете одређене кораке, без даљих објашњења. Не устручавајте се да тражите стручну помоћ, будите сигурни да ћете једино тако помоћи себи и избећи улазак у различите улоге које вас могу коштати губитка породице – наглашава психотерапеуткиња.

Препознавање проблема

Како уопште открити да ли се младић или девојка дрогирају? На које знаке обратити посебну пажњу?

– Симптоми зависе од тога која супстанца се користи, и од родне специфичности. Тела девојака и младића се разликују, па ће различито реаговати чак и на исту количину исте психоактивне супстанце, укључујући и алкохол. Прво се уочава поремећена комуникација: половични одговори или недостатак одговора, незаинтересованост или промена интересовања, неиспуњавање обавеза, излажење из куће или позиви телефоном у исто време свакога дана, нервоза, раздражљивост и агресивно реаговање на покушаје да га спречите да изађе из куће – наводи наша саговорница.

Од широког дијапазона симптома, у зависности од психоактивне супстанце, најчешће се појављују превише сужене (величине чиоде) или превише проширене зенице, клонулост, поспаност, почетак пушења или појачана употреба цигарета, дрхтавица, знојење, тремор руку, губитак тежине…

У случају да родитељи посумњају на дрогу, да ли да наруше његову приватност (прегледају мобилни телефон, претресају собу, испитују пријатеље…) или је већа опасност да ће, уколико греше, изгубити заувек његово поверење?

– Легитимно право родитеља је да брину о својој деци. Прегледање мобилног, претурање по стварима, завлачење руку у џепове и други „истражитељски” послови доводе до потврде или одбацивања забринутости. Размислите шта добијате обувањем детективских ципела, осим додатног стреса? – одговара др Бошковић Ђукић.

Она каже да је отворен разговор из позиције забринутости, с реченицама које почињу са „ја” и говоре о томе како се родитељи осећају, једини прави пут ка отклањању сумње. Тиме родитељи неће изгубити поверење, већ ће ући у поље комуникације, које је у односу са дететом већ сигурно нарушено, чим су помислили да постоји нешто делотворније од разговора.

– Уколико у томе не успете, потражите стручну помоћ, што можете учинити и без присуства вашег детета. Тако ћете добити сазнања, упутства и смернице како даље да поступате. Уколико сте установили да проблем зависности заиста постоји и ушли у третман са својим дететом, ваше легитимно право је да прибегавате ненајављеним тестирањима. Разговори с пријатељима, који чине такозвану мрежу подршке, добродошли су и обавезни и за вас и за чланове мреже подршке – поручује докторка родитељима.

Пријатељ који није пријатељ

Уколико се испостави да неко из дететовог окружења, односно из круга његових пријатеља и познаника, користи дрогу, да ли о томе разговарати са дететом, упозорити га, указати му на ризике?

– Свакако да би са децом требало разговарати о ризицима узимања психоактивних супстанци, где, наглашавам, спада и алкохол. Родитељи најчешће крену од тога да су ове супстанце погубне и да их не треба узимати, али свака од њих има и одређени позитивни ефекат и свакако да нечему служи, али само у почетку. Служи отклањању узнемирености, „прекраћивању досаде”, олакшава детету да буде прихваћено у друштву, помаже да се одржи емотивна веза са особом која узима психоактивну супстанцу… Разговори о алтернативним решењима, за сваку од наведених и многе друге животне ситуације с којима се млади суочавају, имаће далеко досежније резултате од пуког застрашивања последицама. Прича о ризицима требало би да следи наведену причу, да психоактивне супстанце додуше чине нешто позитивно у почетку, али да је то лажни и веома краткотрајан осећај. А штетне последице су дугорочне, понекад и доживотне – наглашава Даница.

Не „зашто” него „како”

У којим ситуацијама и у којем узрасту млади најчешће почињу да користе дрогу? Коју врсту? Од кога је набављају?

– Mлади људи могу почети с узимањем психоактивних супстанци из различитих разлога: осећања депресивности, недостатка самопоуздања (посебно код девојчица), осећања социјалне изолованости, мањка родитељске супервизије и бриге… А на руку им иду доступност алкохола, лекова или других психоактивних супстанци, емотивне везе у којима партнер узима психоактивну супстанцу, алкохолизам, патолошко коцкање или друга болест зависности која је већ присутна у породици, насиље, како породично, тако и вршњачко (физичко, сексуално, оба праћена психолошким), недостатак здравих веза у животу младе особе, жеља за експериментисањем, недостатак ваншколских активности итд. – набраја психотерапеут.

Питање „зашто”, каже, често се не сматра корисним. Не открива оно што је потребно.

–Уместо овога боље је питати „како” је особа почела с узимањем психоактивних супстанци, то омогућава да се развој проблема прати корак по корак и да се на тај начин породица упознаје с погрешним начинима с којима се носила с проблемима – наводи докторка.

Уколико је реч о повременој, „викенд” употреби психоактивних супстанци, тинејџери их могу лако купити и од свог џепарца, а тамо где постоји развијена зависност до новца за дрогу млади долазе најпре крађама новца, накита и других вредности из куће, затим се упуштају и у друге илегалне радње, као што је диловање.

– Родитељи примећују промене у понашању детета и пре него што се сама болест зависности развије, али, нажалост, они се чешће приклоне добитима ћутања него решавања проблема. Најбоље што родитељи могу учинити за себе и своје дете јесте да се јаве у Саветовалиште за чланове породице и друге заинтересоване особе (телеапел је на броју 2666 166) где могу добити савет и усмеравање зависника за третман и да остану доследни у сваком кораку који им стручно лице постави као задатак – каже наша саговорница.