У домаћим медијима све више се говори о такозваним старт-ап компанијама. Шта може да уради држава за њихов развој, колико су значајне за друштво и тако даље. Из тих текстова видим да код нас влада велико неразумевање овог појма. С обзиром на то да радим у старт-ап компанији, као и да сам лично покренуо неколико истих, мислим да би читаоцима било од значаја да знају о чему се ту заиста ради.
Најчешћа грешка коју ћете затећи у медијима јесте дефинисање старт-апа као „малог предузећа које тек почиње са радом”. То, међутим, није исто што и старт-ап. Старт-ап је млада фирма која развија некакав потпуно нови, никада невиђени производ (често базиран на најновијим технологијама), и код које је успех веома неизвестан.
На пример, ако имате идеју за некакав нов начин гајења зелене салате, ви сте старт-ап. Или, ако сте направили уређај за срчане болеснике који преко мобилне апликације комуницира са кардиологом. Или сте покренули веб-сајт који повезује све дестинације за риболов на свету. Ово последње је заиста дело мог блиског пријатеља који је доживео велики успех са својим риболовачким старт-апом.
С друге стране, уколико сте основали нову фирму за производњу чипса, ви дефинитивно не упадате у старт-ап категорију. Ту се једноставно зна колико кромпира је потребно за хиљаду кесица чипса, колико коштају машине које га праве, у којим радњама ћете чипс продавати, и сасвим је предвидив профит који таква фирма може да направи.
Још једна битна разлика јесте што запослени у старт-ап компанијама по правилу добијају озбиљну количину акција у фирми. Дакле, практично су сувласници, и то им је добра мотивација. Многи талентовани људи, који би могли да раде у некаквој огромној компанији за огромну плату, изабраће да раде у старт-апу за дупло нижу плату само зато што знају да ће, у случају да пројекат успе, бити на огромном добитку као сувласници. У класичним компанијама људи раде за плату, а и ако буде некаквих акција, то су занемариве количине.
Веома битна ставка код старт-ап компанија јесте њихово финансирање. Наиме, класичне фирме би узеле кредит од банке, на основу неког свог бизнис плана, и тај кредит би банка одобрила само уколико је сама идеја нешто што је веома традиционално и сигурно, као пример са фабриком чипса. Старт-ап компаније се финансирају инвестицијама које не морају да се врате инвеститору, и то је основна разлика. У пракси, то значи да неко у вашу идеју уложи и по неколико стотина хиљада евра (у развијеном свету то су и милиони), а уколико фирма пропадне, не дугујете ником ништа.
Наравно, када се у Србији помене овакав модел, сви одмах помисле на некакво прање новца, муљавине и остале ствари на које смо навикли на Балкану. Често се помињу и паралеле с невладиним организацијама, које су овде синоним за лак начин да се дође до новца – напишете пројекат, узмете средства из фондова ЕУ, и испијате еспресо у кафићу док вам сваког месеца стиже плата вишеструко већа од просечне.
Старт-ап је потпуно супротна творевина од тога. Пре свега, инвестиције долазе из приватних фондова, а о томе ко добија новац одлучују они који и те како познају људе и њихову психологију. Они ће инвестицију дати само онима за које сигурно процене да су заиста заинтересовани да развијају некакву нову технологију. Људи из света невладиних организација, који су често навикли да добијају новац за некакве апстрактне пројекте, немају ту шта да траже.
Ово су посебне инвестиционе куће које улажу искључиво у овакве пројекте и оне се зову фондови ризичног капитала („venture capital”). Где је њихова рачуница? Они једноставно знају да већина ових пројеката неће успети, али да ће зато један мањи део њих вишеструко исплатити сав уложени новац, јер ови фондови увек добијају одређени проценат фирме у замену за инвестицију. У последње време, све је више ових иностраних фондова који улажу у пројекте у Србији, и драго ми је да је тако. То је одлична прилика за младе и талентоване људе, који би иначе отишли из земље. Они сада могу да седе овде, у својој домовини, и да развијају неке своје идеје.
У свету постоје случајеви када је држава на неки начин уплетена у ове фондове. Најбољи пример за ово је Чиле, држава од које се не би очекивало да буде водећа у некаквим иновацијама. Међутим, њихова влада је одавно препознала значај старт-ап компанија у данашњем еко-систему економије, и захваљујући многобројним повластицама „одлив мозгова” се добрим делом дешава баш пут Чилеа.
Младим људима са идејама препоручујем да покрену своју старт-ап компанију, јер данас за тако нешто није потребно одлазити из земље. Уз доброг страног инвеститора и квалитетне људе, све се може урадити овде.
Факултет за медије и комуникације
