Novosti online

Како је Ђоковић из године у годину освајао Аустралију

Од нашег извештача

Мелбурн – Новак Ђоковић се са шестом титулом, освојеном пре три дана у Мелбурну, изједначио на првом месту листе најуспешнијих тенисера са Ројом Емерсоном. Победоносни поход нашег аса на Отвореном првенству Аустралије почео је 2008. године када је наш ас најавио рађање нове, вероватно и највеће икада, звезде тениса.

Мелбурн (2008): први ударац Федереру

Поход на Аустралију али и тениску историју почео је 2008. Ђоковић је пола године раније први пут озбиљније запретио на великој сцени, играо је финале Ју-Ес опена, али је Федерер још био прејак.

Серију победа у Мелбурну је почео против Немца Бекера, презимењака свог тренера, низали су се Болели (Италија), Квери (САД), Хјуит (Аустралија) и Ферер (Шпанија), а онда је у полуфиналу дошло до великог двобоја са тада неприкосновеним Швајцарцем.

Федерера је у трећем колу добро уздрмао Јанко Типсаревић, Роџер је прошао тек после 10:8 у петом сету. Али, када је у осмини финала лако изашао на крај са Томашом Бердихом па у четвртфиналу са Џејмсом Блејком, изгледало је да сигурно језди ка трећој узастопној титули, четвртој укупно.

После освајања трофеја Новак Ђоковић је посетио Градску мисију за рани развој деце (Фото Ројтерс)

Али није било тако. Новак не само да га је победио, него је то урадио на високом нивоу, у три сета – 7:5, 6:3, 7:6. Већ тог дана било је јасно да је однос снага на тениском врху почео да се мења. Ривал у финалу је био Жо-Вилфрид Цонга који је имао пут сличан Ђоковићу, ем је до меча за титулу стигао из другог плана, ем је у полуфиналу декласирао другог великана, Рафаела Надала, и то са невероватних 6:2, 6:3, 6:2.

У финалу је пресудио квалитет који ће обележити Новакову каријеру у наредној деценији – невероватна психолошка стабилност у најважнијим тренуцима. Ђоковић је те 2008. најавио шта ће се дешавати када заседне на број 1. Иако је Француз добио први сет, Србин је финале завршио тријумфом са 4:6, 6:4, 6:3, 7:6.

Мелбурн (2011.): повратак на трон

Овим тријумфом почиње Ђоковићева доминација. После две слабе сезоне, у којима није успео да се издигне изнад четвртфинала и веома бледих издања, 2009. се предао Родику, а 2010. је изгубио од Цонге, Ђоковић је 2011. дошао у Мелбурн охрабрен тријумфом у Дејвис купу само месец дана раније.

Међутим, нико није ни сањао шта ће уследити, него само у Аустралији него током наредних пола године када Ђоковић није био поражен до полуфинала Ролан Гароса у јуну.

Шампионску серију је отворио против Шпанца Гранољерса, а онда су редом падали Додиг (Хрватска), Троицки, Алмагро (Шпанија), Бердих (Чешка) и опет Федерер. У финалу је први пут укрстио рекете са Маријем али узбуђења није било. Србин је прегазио Британца са 6:4, 6:2, 6:3.

Мелбурн (2012.): епско финале

Годину дана касније Ђоковић се нашао у сличној ситуацији као 2009, морао је да брани титулу, али сада је био много спремнији него три сезоне раније против Родика. У међувремену му је Игор Четојевић решио све проблеме са алергијама и Ђоковић је већ био невероватно физички спреман што се најбоље видело у финишу турнира.

У прва три меча, против Лоренција (Италија), Хиралда (Колумбија) и Мауа (Француска), Србин се није ни ознојио. Први тежи испит је био против Хјуита (Аустралија) који му је откинуо сет, онда је био декласиран и Ферер, тако да нико није ни сањао шта се спрема.

А спремао се најтежи финиш једног турнира у историји. Ђоковић је Марија у полуфиналу савладао после пет часова игре, а за тријумф против Надала у финалу, требао му је час више. Ђоковић је у последња два меча провео на терену око 11 сати и за то време не само демонстрирао сјајну физичку припремљност, него и невероватно висок ниво тениса, што нарочито важи за двобој са Шпанцем који је такође приказао изузетан квалитет. То је био сигурно један од најбољих мечева у историји тениса, ако не и најбољи. Ђоковић је победио са 5:7, 6:4, 6:2, 6:7, 7:5.

Мелбурн (2013.): лепотица против Вавринке

Још једна година у којој је Ђоковић имао супериоран старт. Матје (Француска), Харисон (САД) и Штепанек (Чешка) нису успели ни да запрете броју 1, нешто слично се очекивало и у осмини финала против Стена Вавринке, до тада Новакове редовне жртве.

А онда је Швајцарац ударио као гром из ведра неба. Зачас је добио први сет са 6:1 и повео са 5:2 у другом. Сензација је била на помолу, али шампион је био на нивоу задатка. Не само да је успео да преокрене резултат него и да подигне игру на величанствен ниво јер се тог дана Вавринка могао победити само врхунским тенисом – 1:6, 7:5, 6:4, 6:7, 12:10.

Када је прескочио швајцарску препреку, Ноле се вратио у турнирску рутину, надиграо је Бердиха и Ферера да би у финалу опет цех платио Мари. Овог пута је Шкот мало скупље продао кожу, прва два сета су била изједначена а онда се Србин одвојио – 6:7, 7:6, 6:3, 6:2

Мелбурн (2015.): „мајсторица” са Вавринком

Вавринка је 2014. успео да докаже да епска битка из претходне сезоне није била случајност, савладао је у још једном феноменалном мечу Ђоковића и прекинуо му серију победа. Зато је Ђоковић 2015. у Мелбурн дошао као изазивач, а не као шампион, али је ту грешку брзо исправио.

Кампању је почео против Беденеа (тада још увек Словенца), а максималним резултатом је редом побеђивао Кузњецова (Русија), Вердаска (Шпанија), Милера (Луксембург) и Раонића (Канада), да би у полуфиналу на ред дошла „мајсторица” са Вавринком. Једина двојица тенисера који су овај турнир освајали од 2010, суочили су се за право да играју меч за титулу.

Опет је био изузетно квалитетан меч, опет пет сетова, али овог пута је Ноле сломио Стена – било је 6:0 у последњој деоници. Мари је поново био жртва у финалу, опет у четири сета, опет су само прва два била неизвесна – 7:6, 6:7, 6:3, 6:0.

Link Izvora

Klikni za komentar

Odgovori

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Na Vrh