Није било лако „уловити” Антонија Грималдија да у густом распореду пословних путовања дође у Београд и направи хуманитарну ревију. Али за модну агенцију „Фабрика” ни толико тешко када се осврну на све што су прошли последњих 20 година.
– Када се распала велика Југославија а с њом и њена модна сцена, осетили смо потребу да кроз медијску кампању урадимо нешто за нашу земљу, да се бар мало поправи лош имиџ који је имала у свету. Тако су настале Београдске модне ноћи. У сарадњи са амбасадама доводили смо креаторе из разних земаља, што је у то време било веома тешко – сећа се Весна Мандић, некадашња манекенка, директорка „Фабрике”.
– Све до најмањих детаља мора да се испуни. Диор је дошао са 10 шминкера и фризера у Котор 2008. године. Не плаћамо им хонораре, али морамо да испунимо одређене стандарде. Кад је Келвин Клајн долазио 2006. године, девет месеци тајао је процес припрема и три пута сам била у Милану у њиховој европској централи.
Озбиљно „решетање” су прошли и уочи ревије Пјера Кардена на Белом двору пре четири године. Све је прошло у најбољем реду, а пошто не користи компјутер славни Француз је Весни Мандић послао обично писмо које, каже она, чува као реликвију.
Прву ревију са једним светски познатим дизајнером организовали су 1995. године баш у време конференције у Дејтону. Довели су британски бренд „Ред ор дед”, а од наших креатора представили су се Владимир Стојановић и Верица Ракочевић. Ревију у „Интерконтиненталу” пратили су Си-Ен-Ен, Раи, „Скај њуз” и друге светске телевизије.
У међувремену су у Београд и на фестивал у Котору долазили Пјер
Карден, Ренато Балестра, Келвин Клајн, Жан Пол Готје, Гај Матиоло, Дајана фон Фурстенберг, Диор…
– Сви ти креатори били су фасцинирани, долазили су као у неку авантуру, а дошли су у земљу са дивним ресторанима, играли су на столовима, дружили се с нама и враћали с најпозитивнијим могућим утисцима – каже наша саговорница.
Неки од њих су постали искрени пријатељи Србије. Ренато Балестра, ветеран италијанске моде, први пут је био овде 1997, а следеће године дизајнирао је костиме за представу „Пепељуга” у Народном позоришту. Када је почело бомбардовање 1999, упутио је подршку ансамблу позоришта и није пропуштао прилику да било где у свету јавно подржи Србију.
– Веома волим Србију јер сам од вашег народа осетио много топлине. Заиста, овде се осећам као код куће – рекао је пре годину дана када је у Народном позоришту имао велику ревију инспирисану опером.
Весна Мандић каже да јој нису замерали то што се у време највеће кризе бавила модом јер су схватили да је то добро за Србију. Почетком прошле деценије довела је у Београд и своју пријатељицу, једну од уредница „Венити фера”, која је објавила велику репортажу о Београду у време када је Србија и даље била на стубу срама.
– Много смо урадили на позитивној промоцији Србији. Нисмо никог оштетили, сами смо нашли спонзоре и били смо много срећни што се макар о нечему лепом у Србији писало – каже Весна Мандић.
Последње четири године „Фабрика” брине о Прихватилишту за децу без родитељског старања. Овој установи иде и сав новац који су уплатили посетиоци ревије Антонија Грималдија.
