• Novosti online

    Како је Ноле променио слику о Србима у Аустралији

    Суботом увече Аустралијанци, они углавном нешто млађи, проводе време у омиљеном пабу, уз причу, дружење и доста алкохола. Раних деведесетих, кад сам дошао у Мелбурн, у једном таквом пабу и веселом друштву упита ме неко одакле сам. Кад сам рекао да долазим из Србије, покушао је да буде духовит па ми је поставио и потпитање:

    „ А где ти је калашњиков”?

    Касније, један други, онако пијан, говорио је да Србе треба оградити зидом висине три метра да не поубијају околне народе.

    Не треба много замерити овим младим људима скромне опште културе којима целокупно знање потиче од одгледаних ТВ програма.

    Овдашњи медији крвнички су нас сатанизовали и то редовно по стереотипу о Србима као убицама, силоватељима, освајачима и злочинцима. У далекој Аустралији ово је било доминантно мишљење, а у таковој средини живели смо ми Срби и одгајали своју децу.

    Трудио се ти колико хоћеш, али асимилација је неумољива.

    Нормално је да нам деца заволе своју лепу земљу у којој су рођени и у којој срећно и спокојно проводе детињство. Они су тако Аустралијанци, а отац им је Србин који псује док вози. Који чак и брани злочинце Караџића и Младића, а Србија је земља ратова у којој се једу сарма и ћевапи.

    А онда се појавио Ноле.

    Дан после прве победе Новака Ђоковића на аустралијском отвореном првенству, долазим на посао, а тамо ме дочекују аплаузом. Врло брзо зове ме секретарица, каже да газда хоће да ме види, а то никада не слути на добро…

    Бојажљиво одлазим у његову канцеларију, а он ме онако узбуђен испитује, ко је тај Ђоковић. Ја на брзину слагах да ми Срби имамо таквих као он колико хоћеш.

    На следећем првенству Аустралије, моје двоје мале деце, младих Аустралијанаца нетремице гледају пренос.

    Видим да је Бог угодио да играју Ђоковић и Хјуит, легенда аустралијанског тениса, некадашњи број један, победник Вимблдон, обожаван међу локалним становништвом.

    Правим се луд, па питам ко игра, а кћеркица ме оштро погледа и каже: „Ђоковић и Хјуит”. Удахнем дубоко, скупим храброст, и упитам за кога навијају. Синчић ми одмах:„ Па за Ђоковића”! Поселе краћег потајног одушевљења, сада охрабрен упитам а зашто, а ћерка ми кратко каже:„Зато што је Србин“!

    Да сам ја нетко, што би рекли сарајевски „Индекси” уместо оне кинеске музичке фонтане на мојој Славији подигао бих велики споменик Новаку Ђоковићу јер је он за своју отаџбину урадио много више него сви други када се саберу заједно.

    Предраг Вучинић, Мелбурн

     

    Извор: Политика

     

    Link Izvora

    1 Komentar

    1 Komentar

    1. t nenad

      30. јануара 2019. at 05:23

      bravo predraze za podrsku noletu

    Odgovori

    Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

    Na Vrh
    Social Media Auto Publish Powered By : XYZScripts.com