Потицала је из старе самурајске породице и желела да буде академски сликар. Ипак, судбина јој је предодредила сасвим другачије место: Рин Јамашита (1857–1939) постала је прва и за сада једина жена иконописац у Јапану, а њене иконе и фреске красе јапанске православне цркве. Она је желела да учи о ренесанси и бароку, али њен сународник професор др Мићитака Сузуки са Универзитета Окајама сматра да је управо њен иконопис донео много Јапану.

– Срећни смо што смо је имали јер преко њених дела можемо да учимо о Византији – истиче проф. др Сузуки.

Он је недавно у свечаној сали Ректората Универзитета у Београду одржао предавање о овој необичној жени. Рин Јамашита школовала се у Санкт Петербургу осамдесетих година 19. века и била тада једина жена међу ретким младим Јапанцима који су одлазили на школовање у иностранство. И једина која је почела да учи иконопис.

– То за њу није била једноставна одлука, јер је желела да буде академски сликар, а не иконописац. Али тада је било тешко отићи у иностранство, земља је била сиромашна и она је хтела да искористи прилику која јој се пружила кад је Јапанска православна црква послала у Русију. Правила је и прекиде у раду, неко време није се бавила иконописом, већ је радила илустрације за рекламе и књиге. Ипак, поново се вратила иконопису и 30 година се бавила њиме. После 1917. године, када је имала 60 година, Рин Јамашита је престала да живопише цркве. Вратила се у родни град у којем је остала до смрти. И више никад ништа није насликала – каже професор Сузуки.

Јапанци су православље примили посредством Руске православне цркве, која је Православној цркви Јапана и дала аутономију. Данас су сви њихови епископи и свештеници Јапанци, али професор Сузуки напомиње да број православаца опада и да их је данас око 20.000. Он је, иначе, један од десетак византолога у Јапану и једини историчар уметности који на Универзитету у Окајами предаје српски језик. Вероватно је и први Јапанац који је крштен у Хиландару, на Светој Гори, али он не воли да помиње категорије као што су „први”, „међу реткима”, „једини”.

– Било је то пре 15 година. Имао сам тада педесет година и доброг пријатеља у хиландарском братству оца Доситеја, тридесет година млађег од мене. Био сам протестант, хришћанство је примио мој прадеда, и нисам знао ни да се прекрстим као православци. Али ми је Доситеј рекао да, ако верујем у Бога, онда је све у реду. Тако сам се крстио, у мору, како је то обичај на Светој Гори – прича професор Сузуки.

После је, како каже, чуо да се још један Јапанац крстио у једном грчком светогорском манастиру и да је био помало разочаран што је пре њега један његов сународник баш ту, на Светој Гори, већ примио православље.

– Њему је можда важно ко је први, али мени није, јер хришћанство нас учи да ће последњи бити први, а први последњи – напомиње јапански професор.

Пре крштења на Хиландару, двадесет година се бавио изучавањем икона. Преко њих је заволео Византију, а онда и српски фрескопис.

– За оне који желе да изучавају византијску уметност из периода од 13. до 15. века, Србија је најбоље место где то могу да учине. Због тога сам дошао овде кад сам имао 25 година и остао годину дана. Тако сам почео да учим и српски језик – каже Мићитака Сузуки.

Не треба му много да одговори на питање који га је српски манастир, а многе је обишао, највише импресионирао. Као из топа каже: Манасија, задужбина ученог деспота Стефана Лазаревића. Јапанском професору посебно је за око запао приказ Приче о Митру и фарисеју, за који каже да је „скоро, па савршена композиција”.

Уз своја редовна предавања из области историје уметности, професор Мићитака Сузуки од пре петнаест година заинтересованим студентима држи и предавања српског језика. Обично их има око петнаестак у групи. Међутим, пре седам-осам година догодила му се необична ствар, за коју, како каже, ни данас нема објашњење.

– На предавање ми је тада дошло 150 студената и вест о томе стигла је и до вашег амбасадора у Јапану. Тада је то био Иван Мркић, који је и посетио моје предавање. Кад је потом у Јапан долазио тадашњи председник Борис Тадић, Мркић је позвао и мене да присуствујем пријему. Међутим, тражио је да му пошаљем свој си-ви. Нисам разумео какав је то пријем за који треба послати радну биографију, али сам ипак то урадио. Тек касније сам сазнао да им је то било потребно јер су желели да ми уруче државно одликовање, , али су, такође, хтели да ту буде изненађење па ми ништа унапред нису рекли – каже Сузуки.

Тако је Орден српске заставе трећег степена уручен овом Јапанцу којег је уметност спојила са Србијом. Сваке године труди се да у Јапан доведе српске студенте.

– Од шездесет професора на мом факултету, само професор који предаје турски језик и ја шаљемо те апликације. Други неће то да раде јер им је папирологија преобимна. Раније смо радили много, али у последњих двадесетак година изгубили смо ту добру јапанску особину. Данас је размишљање код нас такво да ако неко може да не ради и добије исту плату као онај ко ради, изабраће да не ради. Генерација мојих родитеља радила је много да обнови све што је порушено у Другом светском рату, али је моја генерација већ почела да саботира тај рад – уз осмех прича професор Сузуки.