Џон Кенеди је поред кревета увек држао један од романа Јана Флеминга, а као омиљеног јунака истицао је Џемса Бонда. Обама је својевремено изјавио да му је најдражи стрип-јунак Спајдармен, а Роналд Реган глорификовао је Рамба у интерпретацији Силвестера Сталонеа.
Кроз стрипове, филмове, литературу, и уопште популарну културу преламају се различити вредносни системи. Можемо да детектујемо друштвена кретања, колективно несвесно, као и начин на који хероји из високе културе силазе у популарну културу. У својој књизи „Хероји и антихероји у популарној култури”, у издању „Амонита”, Александар Гајић, виши научни сарадник Института за европске студије, анализирао је цивилизацијску улогу хероја као моралног узора који стаје у одбрану друштвене правде. Аутор је и књиге есеја „Корпоративна носталгија”, у издању „Службеног гласника” који ће ускоро да објави и његову књигу „Откровења популарне културе”.
Током времена хероји се преобликују и више не поседују моралну снагу и натприродну моћ, што читамо у Такеријевом „Вашару таштине”, Џојсовом „Уликсу”, преко „Великог Гетсбија” до Музиловог „Човека без својстава”. Антихеројски витез је Дон Кихот, Раскољников код Достојевског, Кафкин Јозеф К, Камијев Мерсо, јунаци код Нормана Мајлера и Керуака.
– Политичари су фигуру хероја користили или злоупотребљавали према свoјим потребама. Роки је за време Реганове администрације коришћен као амерички херој, јер је био маргиналац из Филаделфије који је успео да постане шампион у боксу, што је Реган желео да користи како би пробудио Америку – наглашава Александар Гајић.
– Приликом доношења мера којима су кршена права ратних заробљеника, исламиста који су заробљени у Авганистану и Ираку, Џорџ Буш Млађи је као узор за те мере користио серију „24” где се приказују методе мучења заробљеника како би се предупредили терористички напади. Гледајући ту серију, људи из врха америчке администрације „гурали” су таква законска решења, сматрајући да ће она пружити могућност америчким агентима на терену да дођу благовремено до информација и предупреде неки нови 11. септембар – додаје Александар Гајић.
Наш саговорник анализирао је и стрип Алана Мура „Надзирачи” који показују да ли би суперхероји у новом Никсоновом мандату бранили друштво или би се отели контроли и правили много већу штету. Помиње и да има мање познатих стрипова који исмевају Хилари Клинтон и Сару Пејлин, као и Обаму којем замерају да није довољно мужеван.
– Серијал „Ратови звезда” имао је антиимперијалистички моменат који је из америчке перспективе тумачен као критика Совјетског Савеза, коју је Реган називао империјом зла. Програм о антиракетном штиту који је требало да руши совјетске пројектиле назван је „Рат звезда” и Реган је и користио тај термин у комуникацији са јавношћу– каже Гајић.
Иако се у књизи не бави домаћим херојима, наш саговорник примећује да је мало хероја у српској популарној култури. Некада смо, каже, хероје гледали у партизанским филмовима, а сада их препознајемо у лику пуковника Вранића из серије „Мој рођак са села”, и у филму „Монтевидео, Бог те видео”.
– Публика се поистоветила са тим спортским асовима, заједништвом и другарством фудбалског тима пред одлазак на светско првенство. Ту је и братски, патриотски моменат који је потпуно запостављен у нашој популарној култури која се све мање бави сопственим вредностима, већ лиценцирано парафразира моделе из западних серија – каже Гајић.
Даље објашњава да се наша публика раније није поредила са херојима, већ радије са обичним, малим човеком.
– Тај наш јунак је маргиналац, скрајнут, запостављен, понижен – од „Камионџија” и „Музиканата”, до партизанских антихероја налик Прлету, насупрот узорном партијцу Тихом, па до Шурде у „Врућем ветру” и Гиге Моравца, уопште свих ликова Синише Павића. Такав јунак је постављен у антихеројску ситуацију, он има танке живце као Пантић у „Тесној кожи”, исфрустриран је, притешњен околностима, али у кључним моментима показује врлине традиционалног морала. Издиже се од своје средине, па макар и на своју штету. После петог октобра 2000. тај јунак је ишчезао, и почињу да се копирају западни садржаји – истиче Александар Гајић.
Као добар пример спомиње недавну серију „Надреална телевизија” Нелета Карајлића.
– Тај серијал је свеж, актуелан и одговара на кључна питања која нас се тичу 2016. године, али је прећутан. Скеч о Краљевићу Марку у Хагу није наишао ни на какав коментар, као да наша културна елита намерно живи у југоносталгији, да не би видела где се налазимо и за којим узорима се данас поводимо – истиче Гајић.
