Да бисмо се упознали с проблемима деце на интернету у сеоској средини, упутили смо се у Основну школу „Бранко Крсмановић“ у селу Сикирица код Параћина. Ради се о школи коју похађа 343 ученика у једној смени, али на чак шест различитих места. Поред матичне школе у Сикирици, ученици свих осам разреда слушају наставу и у селима Дреновац и Бусиловац, а ученици млађих разреда и у селима Горње Видово, Крежбинац и Ратаре.
Наше саговорнице су директор школе Славица Вулић, у школи у Сикирици од 1995. године као дипломирани школски психолог – педагог, а пре тога у школству у Великој Плани, и Слађана Лекић, стручни сарадник – педагог.
„Дигитално насиље схватамо широко, као коришћење дигиталне технологије (интернета и мобилних телефона) с циљем да се друга особа узнемири, повреди, и понизи и да јој се нанесе штета. Дигитално насиље може се испољити на различите начине. Најчешћи облици дигиталног насиља су постављање узнемирујућих, увредљивих или претећих порука, слика или видео-снимака на туђе профиле или слање тих материјала СМС-ом, инстант порукама, имејлом, остављање на чету, затим снимање и дистрибуција слика, порука и материјала сексуалног садржаја, па узнемиравање телефонским позивима, лажно представљање, коришћење туђег идентитета, креирање профила на друштвеним мрежама на туђе име, као и недозвољено саопштавање туђих приватних информација, објављивање лажних оптужби или гласина о другој особи на профилима друштвених мрежа, блоговима и слично.“
„Облици дигиталног насиља су и промена или крађа лозинки, слање вируса, исмевање у онлајн причаоницама и на интернет форумима, непримерено коментарисање туђих слика, порука на профилима, блоговима, игнорисање, искључивање (нпр. из група на социјалним мрежама), подстицање мржње (по различитим основама), а има и других облика.“, каже нам директорка Вулић.
Kада треба започети едукацију деце о безбедном коришћењу интернета?
„Многа истраживања, као и свакодневна пракса, говоре нам да су деца у веома раном узрасту укључена у друштвене мреже (преко 50% десетогодишњака) и злоупотребљавају интернет навођењем лажних података о узрасту. Део од 93 % деце основношколског узраста је активно на интернету, а велики је проценат и деце предшколског узраста која имају приступ интернету.“
„На основу наведених података, едукацију треба спроводити од почетка коришћења интернета (од предшколског узраста), у складу са узрастом и садржајем који деца прате.“
Kаква је, у едукацији деце о безбедном коришћењу интернета, улога родитеља?
„Неопходна је стална пажња и заинтересованост родитеља, информисање детета и постављање јасних граница у доступности и коришћењу интернета. Уколико родитељи нису довољно обучени и информисани, потребно је да се обрате особама из окружења (како породичног, тако и школског) које су стручније, како би им помогли у едукацији деце у циљу безбедности.“
„Без обзира на неинформисаност, јако је важна комуникација родитеља и деце, како би се могући проблеми решавали од почетка, благовремено.“
„Од тренутка када дете први пут почиње да користи интернет, почиње и његова едукација о безбедном коришћењу интернета.“, појашњава педагог Лекић. „Пошто тај процес започиње најчешће у породици, веома је битно да родитељи буду ти који ће први упознати дете о свим манама и предностима интернета јер, са једне стране, интернет пружа могућност бржег долажења до разних информација, брже размене порука, пружа могућност и додатне едукације детета, али, са друге стране, показује и своје мане, уколико га корисници злоупотребаљавају, у виду слања непримерених порука или комуникације са непознатим људима. Зато су родитељи ти који морају бити упућени у интернет садржаје које њихово дете посећује преко разних сајтова или друштвених мрежа.“
Да ли су родитељи довољни обучени да едукацију деце о безбедном коришћењу интернета заиста и изврше?
„У нашој средини, већи проценат родитеља није довољно обучен, нити су боље информисани у односу на саму децу. Немају довољан ниво знања и неопходна је едукација родитеља.“
Kако ојачати родитељске компетенција у области безбедности деце на интернету?
„Кроз едукативне радионице на састанцима Савета родитеља, на родитељским састанцима, одржавањем трибина и предавања бар два пута годишње. По потреби, саветовање од стране стручних сарадника и информатичара. Упућивање на стручну литературу и едукативне садржаје на интернету је, такође, врло корисно.“
Да ли је неопходно прве кораке у области безбедности деце на интернету учинити и код деце предшколског узраста?
„Јесте, пошто су деца од најранијег детињства упућена на коришћење садржаја на интернету (цртани филмови, дечје песме, you tube прилози разноврсног игровног и маркетиншко-потрошачког садржаја…), а који су обавезно праћени разноврсним огласима и другим непожељним садржајима. Доступни су им компјутери, таблети, паметни телефони…“
Да ли је увођење информатике у петом разреду основне школе, и колико, допринело унапређењу знања деце о безбедном коришћењу интернета?
„Значајно је, јер је једна од тема које се обрађују и дигитална писменост, са следећим садржајем: употреба ИКТ уређаја на одговоран и сигуран начин, правила безбедног рада на интернету, претраживање интернета, одабир резултата и преузимање садржаја, заштита приватности личних података, заштита здравља, ризик зависности од технологије и управљање временом.“
„Ученици су у ситуацији да развију критичко мишљење и процене који су ризици и мере безбедности, као и да науче правила понашања на интернету.“
Сведоци смо дигитализације читавог друштва. Kако приступити у таквом окружењу заштити деце и омладине на интернету?
„Свеопшта дигитализација захтева стицање социјалних вештина у комуникацији на интернету. То се може постићи само кроз развијање дигиталне писмености.“
„Потребно је осмислити и спроводити пројекте, што представља тимску, заједничку борбу школе, породице и установа ван школе. Неопходна је стална едукација у свим разредима и кроз различите предмете и стално информисање.“
Kако заштити децу од игара изазова током којих могу да несвесно науде себи и свом здрављу?
„Кроз вршњачке и друге обуке.“
Светска здравствена организација (WHО) најавила је, крајем претпрошле године, а затим и службено објавила, своју нову, једанаесту по реду, верзију Међународне класификације болести, у којој је у делу менталних болести и зависности укључена и – зависност од играња видео игара.
Болест под називом „Gaming disorder“ манифестује се као понашање у којем појединац нема контролу над својим навикама играња. Kао и код осталих зависности, „болесник“ даје приоритет видео играма насупрот осталим дневним активностима и то на начин да играње има предност над свим другим понашањима и доводи до негативних последица.
Министарство трговине, туризма и телекомуникација покренуло је платформу за развој информационог друштва, под слоганом „Паметно и безбедно – Smart and Safe“.
Циљ ове иницијативе је едукација и подизање свести о неопходности брзог, правилног и усмереног укључивања грађана, образовног система и привреде у савремене дигиталне токове.
Kолики је, по вама, домет ове акције?
„Школа има неке основне информације и поруке ове акције, али томе није придат велики значај у досадашњој пракси.“
Захваљујући новом закону, деца у Француској млађа од 15 година, од прошле године, више не смеју да користе мобилне телефоне у току наставе.
Забрана коришћења мобилних телефона током наставе је актуелна од 2010. године, а са новим законом забрањена је њихова употреба и за време одмора, као и за време ручка.
Да ли би то била добра мера и за Србију?
„Јасна правила и стриктно поштовање у том домену, могли би да имају позитиван ефекат и усмеравање на квалитетније садржаје у току наставе и живота уопште.“
„Ја имам конкретнији став о овом питању“, каже педагог Слађана Лекић. „Мислим да би употреба мобилних телефона за време часова и у нашој земљи требала да се забрани, осим када наставник због одређене организације часа или наставних садржаја не допусти да се мобилни телефони користе у циљу самосталног истраживања и прикупљања података од стране ученика битних за одређену наставну јединицу. То је и један од начина да се деца упућују на корисне садржаје које интернет нуди.“
Којим опасностима на интернету су изложена деца и омладина у вашој, сеоској средини?
„Недостатак родитељске пажње, непостојање јасних граница у понашању деце, а понекад и насилно понашање родитеља доприносе насилном понашању младих на интернету. Родитељи, оптерећени свакодневним животним проблемима, недовољно образовани и едуковани, често се не труде да сазнају шта деца раде на интернету, не говоре им шта могу или не могу да раде, не упозоравају их на могуће опасности на интернету.“
Шта чини ваша школа ради заштите деце и омладине од опасности на интернету?
„Министарство унутрашњих послова и Министарство просвета, науке и технолошког развоја заједно спроводе програм обуке деце кроз разне теме везане за њихову безбедност. Међу тим темама, је и тема којом се деца подучавају како да безбедно користе интернет, које опасности постоје уколико комуницирају преко друштвених мрежа са непознатим особама, коме се пријављују такве ситуације и који су начини њиховог решавања. Овај програм обухвата ученике првог, четвртог и шестог разреда основне школе и спроводи се у оквиру часова одељењског старешине, док предавања организују представници полиције. Програм се сваке школске године допуњује и проширује, тако да се од следеће године очекује да ће још неки разреди бити обухваћени овим предавањима.“
„Улога Црвеног крста у Параћину је такође значајна, када се говори о подучавању деце како да безбедно користе интернет. Представници Црвеног крста сваке школске године старијим разредима основне школе организују предавање под називом ,Кликни безбедно`. Безбедан интернет подразумева заштиту појединца од злоупотребе и свих негативних ефеката интернета. Широк је спектар опасности са којима се ученици могу сусрети преко интернета: нарушавање приватности, увреде, претње и сл. што може да траје и веома дуго уколико дете некоме не пријави такву ситуацију на време.“
„Треба дати и пример својим понашањем. На почетку школске године, тражимо сагласност родитеља да, за потребе рада школе, објављујемо на интернету фотографије и податке ученика.“
„Свакоме могу да препоручим да се послужи приручником Министартсва просвете, науке и технолошког развоја ,Дигитално насиље – превенција и реаговање`, аутора Добринке Кузмановић и других.“
Пошто смо добили овако исцрпне информације од директора и стручног сарадника школе, замолили смо и за разговор с неким од ученика. Тако смо упознали Марту Панић, ученицу седмог разреда.
„Интернет је користан, али је и опасан.“, каже наша млада саговорница. „Користим интернет ради приступа на друштвене мреже, али и за учење школских предмета, за разговор с особама које су далеко…“
Да ли ти се некада догодила нека непријатност на интернету?
„Не, није никада.“
Сигурно?
„Не доживљавам непријатности на интернету јер на Фејсбуку не прихватам пријатељства особа које нисам упознала у стварном животу.“
Ето како је Марта Панић, ученица седмог разреда основне школе у Сикирици код Параћина, правилно схватила суштину безбедног понашања на интернету. Могу се, на жалост, навести многи примери када старије и зрелије особе не разумеју оно што је ова четрнаестогодишњакиња на време научила.
Сикирица код Параћина, мај 2019. године
Љубомир Костић
Фото: Д. К.
(Израду овог медијског садржаја суфинансирала је општина Параћин. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не одражавају ставове органа који је доделио средства)
