Милисав Савић (1945, Власово код Рашке), овогодишњи је добитник награде „Меша Селимовић”, за роман „La sans pareille”, који је објавила издавачка кућа „Агора” из Зрењанина. Савић је гимназију завршио у Новом Пазару, а студије југословенске и светске књижевности на Филолошком факултету у Београду. На истом факултету магистрирао је с темом „Мемоарска проза о првом српском устанку”, а потом и докторирао с темом „Мемоарско-дневничка проза о српско-турским ратовима 1876–1878”.
Аутор је култних књига: „Бугарска барака” (1969, награда листа „Младост”), „Младићи из Рашке” (1977), „Ујак наше вароши” (1977, Андрићева награда), „Љубави Андрије Курандића” (1972), „Топола на тераси” (1985), „Ћуп комитског војводе” (1990), „Хлеб и страх” (1991, НИН-ова награда), „Ожиљци тишине” (1996, награда „Мирослављево јеванђеље”), „Принц и сербски списатељ” (2008, награда „Лаза Костић”), „Римски дневник приче и један роман” (2008, награда „Душан Васиљев”), „Чварчић” (2010). За путописну књигу „Долина српских краљева” (2014) добио је награде „Љубомир П. Ненадовић” и „Глигорије Божовић”.
Колекцији својих награда додали сте и „Мешу Селимовића”. Шта вам у овим зрелим годинама значе награде?
Више признање, тек донекле подстицај за оно што сада пишем. Код оваквих награда, писац постаје вест дана. И предмет свакојаких оговарања. Награде су неким писцима дошле и главе. Једино тад прокључа књижевна чаршија. Добро је што та фрка траје дан-два.
Да ли вам се чини да је у Србији више књижевних награда него озбиљних писаца?
Не чини. Посао писца је обезвређен, мало ко може да живи од писања, није ни чудо што цвета – како је називам – „професорка” књижевност, односно књижевност аутора с пристојним запослењем. Данас су незамисливи један Пекић, Булатовић или Киш, који су живели искључиво од писања. Награде су писцу ситна сатисфакција.
ОПШИРНИЈЕ У ШТАМПАНОМ И ДИГИТАЛНОМ ИЗДАЊУ
