Soba za pogubljenje države Juta. Via Wikimedia Commons/Flickr user KimChee

Prošle godine, vlada Saudijske Arabije objavila je na svom portalu da traži osam novih dželata, i tako dala priliku svetu da zaviri u kadrovsku politiku ove zalivske monarhije. Novi zaposleni imaće posla preko glave, jer u ovoj zemlji industrija pogubljenja cveta; prošle godine izvršili su 151. smrtnu kaznu, skoro dvostruko više nego u 2014. godini kad su pogubili samo osamdeset osmoro ljudi. Civilni posao dželata spada u versku službu, i stoga nije među bolje plaćenim državnim nameštenjima.

Ali dok Saudijska Arabija obara rekorde, SAD još uvek zauzima tek peto mesto po broju izvršenih smrtnih kazni. Prošlog aprila je Vrhovni sud razmatrao pitanje procedure hemijskog pogubljenja, tačnije šta sve spada u smrtonosnu injekciju i da li je ova vrsta egzekucije dovoljno okrutna da potpada pod osmi ustavni amandman. Ali koji to Amerikanci rade kao izvršitelji smrtne kazne? Ko daje ove injekcije? Šta je sa onim izuzetnim retkim slučajevima kada zatvorenika dokrajči streljački vod, električna stolica, ili gasna komora?

„Izvršitelj smrtne kazne ne može se nazvati radnim mestom,“ kaže Frank Tompson, bivši upravnik zatvora za osuđene na smrt u Oregonu pod čijim su nadzorom obavljene dve egzekucije u Salemu. „U pitanju su više vojnici koje u borbi protiv zločina pošaljemo u malu sobu sa zadatkom da nekog ubiju.“

Pa ipak, u tim timovima mora da postoje pojedinci sa konkretnim zadatkom. „Kod električne stolice, neko uvek povuče polugu,“ kaže Robert Danam, direktor Centra za informisanje o smrtnoj kazni. „Kod smrtonosne injekcije, neko pritisne dugme kojim se ubrizgaju hemikalije. Ali niko nikad nije odgovoran za sve odjednom.“

Pročitajte i: „Zašto na Floridi vole smrtnu kaznu“

Ceo proces je pod kontrolom upravnika zatvora koji „odlučuje ko će obaviti koji zadatak tokom izvršenja smrtne kazne“, objašnjava Tompson.Znači, moglo bi se reći da čak i kad postoji samo jedno dugme ili jedna poluga – smrtonosna injekcija je obično mnogo komplikovanija – nekoliko dželata učestvuje u pogubljenju. Ali šta znamo o njima?

Mother Jones navodi da u deset različitih država – uključujući tu Oklahomu i Teksas, čija je stopa pogubljenja među najvišim u Americi – postoje zakoni koji drže i proceduru i izvršitelje u potpunoj tajnosti. Na primer, zakon u Misuriju kaže: „Identiteti članova tima za sprovođenje egzekucije, koji definiše protokol kazneno-popravne ustanove, tretiraju se kao poverljive informacije.“

Ali pošto se članovi tima penzionišu, ponekad daju izjave. Džeri Givens, po sopstvenom opisu „Dželat Virdžinije od 1982. do 1999,“ javno je govorio o proceduri pogubljenja, ali ne i o svojim kolegama odnosno njihovom zapošljavanju. Pre dve godine, Givens je za „Gardijan“ izjavio da je u startu bio tradicionalni oficir kazneno-popravne ustanove, da bi zatim postao dželat. Kaže da postoji „tim smrti“, ne samo na veče izvršenja kazne već i nekoliko dana pre toga.

„Walls Unit.“ via Flickr user Nick DiFonzo

U tekstu za NY Times iz 2000. godine Teri Grin, član tima smrti iz Walls Unit odeljenja Hantsvila u Teksasu – najzaposlenijeg gubilišta u Americi – kaže da su članovi tima morali da imaju bar čin narednika. Grin je bio deo postave zadužene za vezivanje osuđenog za ležaj neposredno pre pogubljenja. (Obratili smo se zavodu u Hantsvilu radi potvrde, ali još nam nisu odgovorili.) Danam kaže da je „to sigurno neka lokalna stvar“. Nikad nije imao prilike da vidi da se ovo nameštenje zvanično uslovljava činom.

Zadatak tima smrti je „prosto da osigura bezbednost prostorije u kojoj se kazna izvršava“, kaže Givens. U Virdžiniji osuđenik se dovodi u prostoriju 15 dana pre izvršenja, a onda tim osmišlja obezbeđenje i dvadesetčetvoročasovni nadzor.

Kod drugih vrsta pogubljenja, osuđenik boravi u posebnoj susednoj prostoriji sve do poslednjeg dana, što zahteva dodatno obezbeđenje. Danam objašnjava šta Givens podrazumeva pod „obezbeđenjem“ – nije da raste pretnja od bega iz zatvora kako se pogubljenje bliži, već postoji potreba da se situacija ne iskomplikuje. „Izdaju se posebni zakonski nalozi za svaki deo procesa, od kojih je poslednji direktna naredba za izvršenje kazne. Kod svakog koraka postoje posebne bezbednosne mere uglavnom vezane za transport zatvorenika. Sve se o tome drži u tajnosti, isto važi i za njegove razgovore, posete, razmene materijala.“

Dželati retko imaju priliku da se stručno specijalizuju. Za „Gardijan“, Givens je objasnio da je njegova obuka bila minimalna. Pomagao je iskusnijem kolegi kod jednog pogubljenja 1982, ali kad je sledeći put došlo vreme, taj kolega se već penzionisao zbog bolesti. „Kad su me doveli, niko u Virdžiniji nije čekao na izvršenje,“ kaže on.

Danam iz Centra za informisanje o smrtnoj kazni – organizacije koja se istoj protivi – kaže da je manjak profesionalne obuke uobičajena stvar, ne samo za pojedinca koji izvršava konačan zadatak već za ceo tim. „Pošto se ne smatra etički korektnim da u pogubljenju učestvuju doktori, sestre, medicinski tehničari, obično za taj posao budu zaduženi zatvorski čuvari.“ Kad je u pitanju smrtonosna injekcija, od čuvara sa očekuje da pronađe venu na ruci osuđenika i da izmeri pravu dozu hemikalija.

Medicinsko osoblje retko prisustvuje i kad su u pitanju ostale vrste pogubljenja. Kod električne stolice Danam kaže da je ceo tim, od onih koji uvode osuđenog u prostoriju do onih koji mu vezuju elektrode, deo zatvorskog osoblja. „Upravo su čuvari i došli na ideju da počnu sa upotrebom druge vrste sunđera,“ dodaje. Ovo se odnosi na ozloglašeni slučaj Džesija Tafera kome se prilikom izvršenja smrtne kazne 1990. glava zapalila. Elen MekGarahan, koja je za Slateizveštavala o ovom pogubljenju, kaže da je sunđer od visoko zapaljive sintetike greškom kupio radnik iz tehničkog održavanja.

Nedostatak medicinskog osoblja kod egzekucija nije preveliko iznenađenje –medicina obično ne odobrava ubijanje. Čin pogubljenja se kosi sa Hipokratovom zakletvom; Američka medicinska asocijacija kaže da ga njen etički kodeks ne opravdava, a sličan stav je zauzelo Udruženje medicinskih sestara Amerike. Pa ipak, doktori su često prisutni kod hemijskih pogubljenja, otkriva LA Times. Samo što nisu uvek u pitanju baš najugledniji članovi svoje profesije.

Država Misuri je doživotno zabranila Dr Alanu Derhofu da prisustvuje pogubljenjima. Na sudu je tvrdio da zbog disleksije nije mogao da pročita imena lekova na bočicama pa je „improvizovao“. Ali isti Dr Derhof se ubrzo našao na izvršenjima smrtne kazne u drugim državama. LA Times je 2007. otkrio da je Derhof, između ostalog, nadgledao i pogubljenje teroriste Timotija MekVeja.

Postoji i jedan mnogo konkretniji metod izvršenja najstrože kazne: streljanje. Tu nisu potrebne komplikovane hemikalije ili elektrode, samo puške, meci, i povez za oči. Danam kaže da se bar tu primenjuje profesionalizam – streljački vod čine uvežbani strelci, a ne tamo neki sredovečni lovci na divljač. Dakle, ni u ovom slučaju ne bi se dao oglas za nove dželate, kao što radi Saudijska Arabija.

Ipak, Danam otkriva da u Juti postoji prečica do pozicije izvršitelja smrtne kazne. „Jurisdikcija u kojoj je zločin izvršen tamo ima pravo da pošalje na izvršenje bilo kog dobrovoljca iz svojih policijskih snaga.“

Najšire gledano, zatvorsko osoblje se obično bavi poslovima dželata. Kriterijumi koji se u ovom izboru primenjuju variraju od države do države, ali primećuju se određeni trendovi tamo gde su pogubljenja popularna – u Virdžiniji, Oklahomi, Alabami, Ohaju, Floridi, Arizoni, i naravno Teksasu. Sprovodi se skrining, kandidati idu na komisijske razgovore i obuku koja obično traje oko dva meseca.U većini slučajeva zahteva se da kandidat ima bar 19 godina, iako u Ohaju primaju i mlađe. Za posao u kazneno-popravnim institucijama dovoljna je diploma srednje škole ili ekvivalentni sertifikat. Zakoni Virdžinije podrazumevaju i testiranje fizičke spreme, uključujući tu i sprint na 50 metara. Kandidati se testiraju na drogu, a ispituju im se i biografije po pitanju korišćenja narkotika. U Teksasu kandidata diskvalifikuje „ako je bio osuđivan za krivična dela u vezi sa drogom“.

Što se tiče dželatskih beneficija, nema ih mnogo. Givens za „Gardijan“ kaže da u Virdžiniji izvršitelj najstrože kazne zarađuje između 39 i 50 hiljada godišnje. Tompson ovo potvrđuje: „Svi zaposleni primaju redovnu platu, osim ako se desi da rade prekovremeno zbog zgusnutog rasporeda ili obuke.“

Hteo je da upozori zainteresovane da ova vrsta posla ima ozbiljne mane. „Dobrovoljci se uvek nose sa stresom. PTSD se odražava na sve članove tima, čak i one koji nisu direktno vezani sa samim činom pogubljenja.“ Takođe ga brine društvena stigma. U Indiji, na vrhuncu kastinskog društvenog uređenja, dželati su spadali u chandala, nedodirljive, otpadnike od društva. Ovo je u određenoj meri prisutno čak i danas.

„Postoje rizici u vezi sa društvenom percepcijom. Takozvane dželate ljudi doživljavaju kao čudake, kao strance, kao osobe sa fundamentalno nepoželjnim crtama ličnosti, a to već dugo traje,“ kaže Tompson.

Svako ko glasa za instituciju smrtne kazne, ističe on, i sam postaje dželat. Pritisnuti dugme je „samo jedna u nizu funkcija neophodnih da bi se čovek legalno pogubio.“

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu