Svet

Kako su Teodor Ruzvelt i Vudro Vilson podržavali Srbiju

Sjedinjene Američke Države i Srbija: Istorijska saradnja i savezništvo

* Generalni utisak koji sam dobila detaljno gledajući dokumente Stejt departmenta i čitajući štampu do 1929. – to je snažna podrška Amerike stvaranju Jugoslavije, na prvom mestu finansijska. I mislim da je to bio presudan faktor u stvaranju države SHS – kaže u razgovoru za Danas istoričarka Biljana Vučetić

Autor: Miloš Mitrović

„Sjedinjene Države i Srbija su krajem XIX i početkom XX veka predstavljale dva veoma različita društva i bile su dva veoma različita i udaljena sveta. Vesti o Srbiji u Ameriku su stizale uglavnom posredstvom evropske štampe i izvora iz Evrope. Prvo ozbiljno interesovanje za Srbiju se javilo uoči Balkanskih ratova.

Sva interesovanja Amerike za Srbiju pre toga, počevši od 1882. kada su uspostavljeni diplomatski odnosi, do tada su bila marginalna, i s obzirom na to da su američki predstavnici imali svoje rezidencije u Bukureštu i Atini, nikada nisu bili stacionirani direktno u Beogradu. Jedan tračak interesovanja za Srbiju pojavio se 1903. kada se dogodila promena dinastije u Srbiji. Kada je čitav diplomatski kor bojkotovao stupanje kralja Petra Karađorđevića na presto, jedini predstavnik koji je došao i predao akreditive bio je ruski, a sledeći je bio američki poslanik DŽekson“, priča u razgovoru za Danas Biljana Vučetić, naučni saradnik na Istorijskom institutu u Beogradu.

Biljana Vučetić je autor radova „Amerikanci o Srbiji u Balkanskim ratovima“ i „Javnost Sjedinjenih Američkih Država o Crnoj Gori u Balkanskim ratovima“, a doktorirala je na temu „Američki progresivizam i Srbija“.

Teritorija na kojoj se nalazi Srbija u pomenutom periodu se u dokumentima Stejt departmenta nazivala „Evropski Orijent“ i Amerikance nije previše zanimala. „Nije bilo direktnih političkih ozbiljnih veza. Godine 1890. je jedan odsto izvoza iz Srbije išao u Ameriku, a u Srbiju je stizalo četiri odsto američkog izvoza. Iz Amerike u Srbiju su dolazili gotovi proizvodi, a iz Srbije su u Ameriku išle šljive“, objašnjava naša sagovornica.

Sledeći nalet interesovanja bio je u doba Aneksione krize, koja je takođe marginalno propraćena u američkoj javnosti, kaže Biljana Vučetić. Ipak, ona ističe da je jedan od glavnih izveštača u to vreme bio je časopis Autluk, tadašnjeg predsednika SAD Teodora Ruzvelta „koji je na neki način podržavao Srbiju, odnosno predstavio je Austrougarsku kao zemlju koja je naglo izrasla iz agrarne u industrijalizovanu i kapitalističku i koja se širi ka istoku“.

„Godine 1912. kreće prvo relativno ozbiljnije interesovanje u Stejt departmentu, kada je američki diplomata Luis Ajnstin napravio memorandum koji je bio jedan projekat američke spoljne politike, odnosno sugestija da bi Sjedinjene Države trebalo da se uključe u situaciju na Balkanu, jer rastući anglo-nemački antagonizam vodi sukobima, i da bi Amerikanci trebalo o tome da razmisle i da reaguju. Slika Srbije u američkim novinama – ja sam recimo gledala NJujork tajms – za vreme Balkanskih ratova je izuzetno pozitivna. Slika Crne Gore je takođe bila pozitivna, jer je Amerikancima bilo izuzetno zanimljivo da se bave krunisanim glavama. Obično su u dnevnim novinama imali neku kolumnu sa evropskih dvorova, gde su se mogle pronaći i vesti o Srbiji i Crnoj Gori. Inače je Teodor Ruzvelt u časopisu Autluk podržavao borbu Srbije 1912. i stremljenje za stvaranje balkanskih sjedinjenih država, koje bi se formirale kao SAD, na principima demokratije, s obzirom na to da su Austrougarska i Turska bile viđene kao imperijalističke sile“, navodi Vučetić.

Na pitanje da li se u SAD mogao predvideti raspad Austrougarske, kao što je Vašington već sedamdesetih godina XX veka računao sa raspadom SFRJ, ona odgovara potvrdno.

„Da li će Austrougarska opstati ili ne, to je prelomio Vudro Vilson u Prvom svetskom ratu i da nije bilo njega ne bi bilo Jugoslavije. Išlo je tim tokom. Generalni utisak koji sam dobila detaljno gledajući dokumente Stejt departmenta i čitajući štampu do 1929. – to je snažna podrška Amerike stvaranju Jugoslavije, na prvom mestu finansijska. I mislim da je to bio presudan faktor u stvaranju države SHS“, kaže sagovornica Danasa.

Biljana Vučetić naglašava da je američko javno mnjenje pratilo američku politiku. „Recimo, da se vratim na Prvi svetski rat jer je to možda ključno – tada je formiran Komitet za javno informisanje u Americi na čijem se čelu nalazio DŽordž Kril, novinar koji je radio za vladu. Taj komitet je uglavnom usmeravao novine šta da pišu i kako da izveštavaju o ratu u Evropi. I puno pažnje je posvećivano Belgiji i Srbiji koje su u tom ratu najgore prošle“.

U današnjoj Srbiji, kada je reč o odnosima sa SAD, istovremeno postoji samopotcenjivanje, u smislu da smo suviše sitni za Ameriku i precenjivanje – o važnosti Srbije kao „kuće na putu“, „istoka na zapadu i zapada na istoku“, „regionalnog lidera“. Zato pitamo sagovornicu ostaje li Srbija, prema njenom mišljenju, interesantna za Ameriku.

„Moj životni stav je optimistički iako bi po svim zakonima kao istoričar trebalo da budem pesimista. Mislim da uvek ima dobrih osnova za saradnju bilo koje dve države. To da je Amerika velesila, a Srbija nije, u suštini ništa ne znači, jer nikad nije ni značilo. Amerika se samo pominje kao nosilac nekih promena koje su u Srbiji zaživele i koje su u par navrata bile izuzetno značajne i ključne. Navešću samo jedan primer – američko ulaganje posle Prvog svetskog rata u Srbiju i to da je Huverova Food Administration hranila gladne u Evropi, a mnogo je takvih bilo u Srbiji“, zaključuje Vučetić.

Podržala Ambasada SAD u Beogradu. Stavovi izneti u tekstu su stavovi autora i nužno ne izražavaju stavove Vlade SAD

Govori tiho i nosi psa sa sobom

Kada je reč o negativnom imidžu Amerike u Srbiji danas, Biljana Vučetić primećuje da „moderne generacije ajfona“ nisu opterećene nedavnom prošlošću i politikom, a izložene su direktnom kulturnom transferu iz SAD, kojem zamera nedostatak obrazovanja, kao manjkavosti globalizacije. Ona ističe da je svakodnevni život u Srbiji prožet američkom kulturom već decenijama, o čemu će biti reči u jednom od narednih brojeva Danasa. Jedan mali primer za to je u vezi sa u ovom članku pominjanim Teodorom Ruzveltom, odnosno njegovom izrekom „Govori tiho i nosi psa sa sobom“. Generacije koje su u Srbiji odrastale osamdesetih i ranih devedesetih godina prošlog veka taj moto odlično znaju jer ga u crtanom filmu Snupi („Peanuts“), sinhronizovanom na srpski i često prikazivanom na TV Beograd, izgovara Seli Braun, pominjući takođe Ruzvelta.

Vino od šljive

„U toku Prvog svetskog rata ima toliko divnih tekstova posvećenih Srbiji. Na primer u Nešenel džiografiku – 1915. novinar Vilijem Šouvoter dolazio je u Srbiju i bio jako radoznao – bavio se i etnološkim istraživanjima i napisao divan tekst o Srbima, kako su gorštaci, pošteni, rade u zadrugama, kako u Srbiji nema siromašnih jer postoji minimum zemlje koja se obrađuje, kako se život odvija u zadrugama što je mnogo bolji sistem nego onaj američkih farmera, kako Srbi piju „vino od šljive“, ali su ih u poslednje vreme ‘iskvarili’ Nemci pa piju i pivo, kakav je odnos prema ženama… To je možda jedan od prvih ozbiljnih tekstova u korist Srbije zato što je bio potpuno pozitivan i pun naklonosti. Kaže, Srbi su manje ratoborni od Crnogoraca, mnogo manje štedljivi od Bugara, ali se najbolje snalaze u politici gde je ‘svaki Srbin kao patka u vodi’ „, priča Biljana Vučetić.

Link Izvora

Klikni za komentar

Odgovori

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Na Vrh