Litvinjenko je morala da se suprotstavi ne samo Kremlju, koji je optužen da je poslao dva agenta da izvrše atentat, već i Vladi Ujedinjenog Kraljevstva, koja je oprezna kada je reč o narušavanju odnosa sa Rusijom. U jednom trenutku pre tri godine je stajala uplakana na stepenicama Kraljevskog suda pravde, gde su sudije odbile da je zaštite od potencijalno visokih sudskih troškova ako ne uspe da ubedi Vladu da sprovede istragu.
Ali, na kraju, Litvinjenko je dobila svojih pet minuta, odnosno 34 dana, u sudu. I 21. januara ser Robert Oven, predsedavajući javne istrage, saopštio je svoju presudu: „Nema sumnje“ da su agenti FSB-a Andrej Lugovoj i Dmitrij Kovtun izvršili ubistvo, koje je „verovatno odobrio“ ruski predsednik Vladimir Putin.
Dokazi protiv Lugovoja i Kovtuna u najvećoj meri su potekli iz policijskog dosijea, kojim je utvrđen „trag polonijuma“ koji je par ostavio negde oko Londona. Primećeni su izuzetno visoki nivoi zagađenja, naročito u toaletu do bara gde je Litvinjenko popio otrovan čaj i u dva kupatila u hotelskim sobama gde su ubice odsele. Litvinjenko nikada nije posetio ni jedno od ova tri mesta, gde su se ubice očito otarasile od neiskorišćenog otrova. Svedok je izjavio da je Kovtun saopštio pre naručenog ubistva da je njegova misija da „ubije izdajnika veoma skupim otrovom“.
U istrazi je otkriveno da su ubice dva puta omašile pre nego što su ispunile misiju. Šesnaestog oktobra, pošto se veći deo radioaktivnog materijala prosuo po stolnjaku, Litvinjenko je uzeo samo malo dozu, a 26. oktobra se polonijum 210 prosuo na pod kupatila Lugovojeve hotelske sobe. Konačno, 1. novembra 2010. su uspeli da daju Litvinjenku smrtonosnu dozu i prouzrokovali njegovu smrt 22 dana kasnije.
Iako polonijum-210 očigledno ostavlja trag, teško ga je otkriti osim ako se ne traži, pošto emituje retku alfa radijaciju, koja se ne može odmah otkriti konvencionalnom bolničkom i policijskom opremom kao što su Gajgerovi brojači. Litvinjenko je tek tri nedelje nakon trovanja, samo nekoliko sati pred smrt, testiran na alfa emitere.
Što se tiče uloge ruskih vlasti, dokazi su potekli od MI6, britanske tajne službe, i predstavljeni su na zatvorenoj sednici istrage. Iako dokazi nisu objavljeni, Dejli telegraf izveštava da je američka Agencija za nacionalnu bezbednost omogućila britanskim vlastima presretanja elektronskih komunikacija između ubica i njihovih šefova u Moskvi. Argument koji ukazuje na Putina potiče od svedočenja stručnjaka da takvo naređenje nije moglo da bude izdato bez njegovog odobrenja.
Očigledno pitanje jeste zašto. Oven je tu bio manje precizan, te je nabrojao nekoliko faktora koji su mogli da stave Litvinjenka na Putinov nišan, uključujući njegovo otpadništvo u UK 2000, bliske odnose s Putinovim arheneprijateljem Borisom Berezovskim i njegove tvrdnje o saučesništvu FSB-a u terorističkim bombaškim napadima koji su poduprli Putinov dolazak na vlast 1999. Litvinjenkova objava na blogu u kojoj Putina naziva „pedofilom Kremlja“, reagujući na predsednikovu bizarnu odluku da nepoznatog dečaka poljubi u stomak pred svetskim medijima takođe je mogla da podstakne bes Kremlja.
Ali najverovatniji motiv za ubistvo ima veze s Litvinjenkovim planom da svedoči o Putinovim vezama s ruskim organizovanim kriminalom sa sedištem u Španiji, vezama koje datiraju od 1990-ih kada je Putin bio zamenik gradonačelnika Sankt Peterburga. Pošto je bilo planirano da Litvinjenko priloži zvanične dokaze tužiocu u Madridu samo nedelju dana nakon njegovog trovanja, razumljiva je očigledna žurba i upornost Lugovoja i Kovtuna.
Da ga je priložio Madridu, okosnica Litvinjenkovog pismenog svedočenja bi bile poslovne veze između šefova takozvanog kriminalnog sindikata Tambov i pripadnika Putinovog unutrašnjeg kruga. Upravo se ti Putinovi štićenici sada suočavaju s ciljanim sankcijama SAD i EU zbog nedavnih avantura Rusije u Ukrajini. Nezakonito bogaćenje se odražava u nedavnoj izjavi Bele kuće da putina smatraju „korumpiranim“.
Ne čudi što Kremlj kritikuje Belu kuću zbog optužbi, kao što je britansku vladu zbog istrage o Litvinjenku, čiji bi rezultati, iako su „šala“ „zatrovali“ odnos Britanije s Rusijom. Kremlj po običaju nastoji da izbegne odgovornost tako što širi dezinformacije i tvrdi da Zapad kinji Rusiju. Državni mediji su čak ponudili alternativnu (i potpuno neosnovanu) teoriju: Litvinjenko je „slučajno otrovan“ dok je transportovao polonijum za MI6.
U slučaju Litvinjenko, malo je verovatno da će se optuženi suočiti sa uobičajenim posledicama. Putin je imun na sve oblike sudskog gonjenja i odbija da izruči Lugovoja i Kovtuna da bi se suočili sa optužbama za ubistvo. Odgovor UK uključuje i ugovaranje sastanka iza zatvorenih vrata Marini Litvinjenko s ministarkom unutrašnjih poslova Terezom Mej i zamrzavanje imovine osumnjičenih. Međutim, iako je premijer Dejvid Kameron osudio ubistvo, on takođe govori o tome da se linije komunikacija drže otvorenim jer je Ujedinjenom Kraljevstvu „potrebna Rusija“ za sporazum u Siriji.
Kao rezultat toga, kazna neće biti u skladu sa zločinom. Međutim, značaj otkrivanja istine je od neprocenjivog značaja, ne samo zbog žrtve, već i zato da se pojasni šta je Putinov režim sposoban da uradi. Taj slučaj – prvi teroristički napad u zapadnoj prestonici radioaktivnim oružjem – biće upamćen kao zaštitni znak Putinove okrutne i korumpirane vladavine.
Autor je predsednik Fondacije Pravda za Litvinjenka u Londonu.
Copyright: Project Syndicate, 2016.
