Novosti online

Кинеске ракете на спорним острвима

Када је у мају прошле године амерички морнарички извиђачки авион П-8А надлетео корални гребен у Јужном кинеском кору, игноришући упозорења кинеских ратних бродова, посада је снимила све што се доле дешава. Видео је приказао десетине теретних бродова, пуних камених блокова и шљунка, око гребена који су Кинези претварали у острво. Утврђено је да ниче ваздухопловно-поморско упориште, да Кинези користе коралне гребене на седам позиција ради проширења својих територијалних вода и економског појаса.

Вашингтон је забринуто узвратио милитантном реториком. Било је јасно да кинеска ратна морнарица жели да америчка Седма флота исплови из вода западног Пацифика.

Данас је Вашингтон додатно војно изазван јер је – како тврди Тајван – Кина распоредила противваздушне ракете на спорном острву Вуди, делу ланца Парацел, под надзором Пекинга више од 40 година, али на који право полажу и Тајван и Вијетнам. Постављене су, показују снимци, две батерије од осам лансера ракета земља–ваздух и радарски систем.

Лани се, после анализе снимака које је доставила посада авиона П-8А, заменик америчког државног секретара Антони Блинкен истакао рекавши да својим понашањем Кина прети да створи преседан којим веће земље слободно могу застрашивати мање. Том изјавом Блинкен је однео победу над тадашњом представницом за штампу Стејт департмента Џенифер Псаки, која је била изјавила да је „дугогодишња политика Стејт департмента да не подржава војне ударе”. Сада се амерички званичници ослањају на део Блинкенове изјаве, упозоравајући да постављањем ракета Кина појачава напетости у том подручју.

Истина је, ако имамо у виду америчке поступке у међународним односима, да нико, а поготову Кина, не жели да буде мала држава коју ће слободно застрашивати већа и да ракете заиста стварају напетост. То се првенствено односи на Вашингтон, јер су Кинези отишли много даље од мера одбране или одвраћања, створивши снаге довољно јаке да нанесу озбиљне ударце америчкој Седмој флоти. Досад невиђеном брзином у свету расте снага кинеске ратне морнарице и ратног ваздухопловства, постајући највећи изазов Америци. А и борба за спорна подручја је разумљива јер Јужно кинеско море поседује велике резерве нафте и плина. Осим економске користи, спорно подручје има кључни војни и стратешки значај.

Кина штити своје интересе и права, што, подразумева се, може довести до озбиљних последица, али је готово невероватно да ће Вашингтон ући у отворени сукоб са Пекингом. Прагматичну политику воде обе стране јер и САД ставља нагласак на јачање војне присутности у југоисточној Азији. Што се равнотеже снага на мору у региону тиче, премоћ сада имају САД, које приде имају много савезника у окружењу.

Јасно је стога зашто портпарол кинеског министарства спољних послова каже да је било какво распоређивање ракета на територији Кине легитимно. Објаснио је да нема подробније информације о могућем распоређивању ракета и подвукао да „сваки постављени објекат има везе са националном одбраном, а не са милитаризацијом”.

САД пак објашњавају да Кина гради нова острва, где потом поставља војне објекте с намером да присвоји практично читаво Јужно кинеско море и његове ресурсе. На то море полаже право и Тајван, а већи део својатају и Филипини и Вијетнам, док Брунеј и Малезија тврде да им припадају мање површине.

Постављањем ракета Кина је још једном показала да постаје највећи војни и економски ривал Америци, а победник ће бити онај ко контролише морске путеве. Кина је највећи светски увозник сировина и извози огромну количину робе, првенствено у САД. Пекинг и настоји да Седму флоту дистанцира што више из вода западног Пацифика јер им привреда зависи од поморске трговине која се одвија у водама под контролом америчке ратне морнарице.

За последњи кинески потез командант америчке Пацифичке команде Хари Харис тврди да је у супротности са обећањем Пекинга да неће милитаризовати тај регион. Али се после њега огласило Министарство одбране Кине, рекавши да су кинески ваздухопловни и поморски одбрамбени објекти на „релевантним острвима и гребенима” распоређени још пре неколико година. „Парацелска острва су наша територија и имамо право да распоређујемо војне објекте”, ставило је тачку министарство.

Међународни институт за стратешке студије, у склопу редовних годишњих процена, наводи да би кинески војни буџет до 2030. године могао бити једнак војном буџету САД, чиме би први пут после хладног рата био постигнут паритет између две светске силе. Груби буџетски паритет значио би ипак мало на стратешком плану, бар док Кина не достигне војну једнакост, што се очекује знатно касније.

Link Izvora

Klikni za komentar

Odgovori

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Na Vrh