Када ће Танјуг коначно престати да емитује вести, питање је које се последњих дана често може чути у нашој јавности. Нико се, међутим, не пита ко ће попунити празнину на медијском простору Србије када престане да ради агенција на Обилићевом венцу у Београду.
Танјуг је формално укинут законом који је усвојен крајем прошле године, али он, са смањеним бројем новинара, и даље емитује вести. То је свакодневно видљиво у медијима: он доминира у многим листовима, на радију и телевизији. Али нико да се запита: ко ће попунити празан простор који ће се његовим гашењем неминовно појавити. То не интересује ни владу која је одлучила да затвори Танјуг под чудним објашњењем да у складу са стандардима ЕУ држава мора да изађе из власништва у агенцији. Чињенице, међутим, говоре супротно: готово у свим земљама ЕУ и даље постоје државне агенције – у Хрватској Хина, у Словенији СТА, у Грчкој АНА…
Приватне агенције Бета и Фонет су добре агенције, али очигледно још нису у стању да задовоље потребе српског медијског тржишта. Танјуг и даље представља – иако последњих месеци ради са половином људи – главну „фабрику” вести. Ево како то изгледа на примеру „Политике“, која коректно означава чије су вести које објављује на својим страницама. У празничном двоброју за 15. и 16. фебруар лист је објавио 16 Танјугових и две Бетине информације, 17. фебруара тај однос је био 14 према два, 18. фебруара 17 према шест, 19. фебруара 19 према шест, 20. фебруара 13 према пет… Сличан однос је је био и следећих дана, на пример 29. фебруара девет према један, 1. марта 17 према седам, 2. марта 14 према три, 3. марта 12 према три у корист Танјуга.
У овом периоду „Политика” није објавила ниједну информацију агенције Фонет. Она се очигледно специјализовала за видео и фоно извештаје где је вероватно у предности у односу и на Танјуг и на Бету.
Какав је однос у другим медијима у Србији тешко је утврдити, пошто већина њих не наводи чије су информације које објављују. У сваком случају, ова статистика је, иако непотпуна, индикативна и треба да послужи влади да преиспита своју одлуку. Поготово што су за једну државу као што је Србија – иако се суочава с економским проблемима – у суштини то мале паре.
Ако у влади има добре воље, још није касно. Пре коначног гашења агенције могло би се покушати с другим моделима власништва – попут акционарског друштва у коме би држава била власник са „златном акцијом”, а акционари – запослени и фирме заинтересоване за економске вести. Могућ је и модел тзв. јавно-приватног партнерства, у којем би, поред државе, сувласници могле да буду и приватне агенције. То би заједно с Танјугом била јака агенција, која би била значајан извор информисања домаће и стране јавности, укључујући и нашу дијаспору.
Али, ако је судити према изјави државног секретара у Министарству за културу и информисање Саше Мирковића, та прича је завршена. Он је унапред схватио да су „приватне агенције Бета и Фонет довољне за медијско тржиште Србије“, мада је касније покушао да се правда да је погрешно цитиран.
Танјуг је основан пре 70 година и био је, како се то модерно каже, „бренд” и у Југославији и у свету, сем кратко време крајем прошлог века. После посртања у време Милошевића, он је опет, уз многе мањкавости, био и остао симбол тачног и брзог информисања. Време је заправо потврдило да је добру новинску агенцију тешко створити, што у влади очигледно још нису схватили. Олако су се поиграли са судбином Танјуга да би се отворио простор за приватне агенције, које се у последње време суочавају с финансијским проблемима.
У агенцији Бета, судећи према њеном најновијем реаговању, приметно су нервозни: траже од генералног секретаријата владе да се хитно спроведе закон и да се стави катанац на Танјуг. Да није тужно (и ружно) било би смешно. Та иста Бета годинама је својим новинарима – према казивању неких од њих – исплаћивала на руке део плате како би избегла плаћање доприноса држави. Али, сада се то заборавља, важно је елеминисати Танјуг који и даље доминира у медијском простору. То више говори о слабостима приватних агенција него о квалитету Танјуга који се последњих година суочава с материјалним и кадровским проблемима и више ни приближно није оно што је некад био – осма агенција на свету.
Новинар и публициста
