Novosti online

Ко долази на лосос у Толстојеву

На вечери у резиденцији норвешког амбасадора у Београду недавно је прекршен дипломатски протокол. Неколико амбасадора са супругама, један српски министар, два новинара и један банкар тражили су да виде кувара: када је шеф Дејан Максимовић Макс изашао пред госте – поздравили су га аплаузом. Изглед, укус и маштовитост јеловника оставили су те вечери снажан утисак, па је излазак шефа из кухиње међу госте личио на поздрав уметнику после неке сјајне позоришне представе.

– Радије ћу се одрећи скупе службене лимузине, не морам да се возим у мерцедесу или БМВ-у, али бих се тешко одрекао кувара – рекао ми је једном приликом амбасадор Норвешке Арне Бјорнстад. То је сасвим у складу са одавно утврђеним националним курсом: новац прикупљен од пореских обвезника штедљиво се дели тамо где је најпотребније. Јавност лоше оцењује сваки луксуз јавних функционера, одавно су норвешки званичници почели да лете економском класом и да одседају у скромнијим хотелима. Али када је реч о трошку који подносе ради очувања своје међународне репутације, ту се више не гледа у сваку круну.

У Ослу се добро зна да је креативна кухиња одличан инструмент за посредовање у међународном преговарању, за шта су се Нордијци високо специјализовали. Још откад су успели да за исти сто доведу представнике израелске владе и челнике Палестинске ослободилачке организације, Норвежани су стекли репутацију дипломатских ледоломаца. Мајстори су да подстакну званице на конструктиван дијалог. Ако је надарен и маштовит, кувар може у овом послу много да помогне.

Шеф кухиње у норвешкој резиденцији у Београду почео је своју каријеру у Београду, касније је радио у Немачкој и Шпанији, а већ три и по године припрема пословне и дипломатске ручкове и вечере за госте норвешког амбасадора. Каже да му овај посао више прија него да ради у ресторану рангираном Мишлен звездицама. Своја дела креира у „миру и апсолутној слободи”. Све што спреми може потом да изложи у виртуелној форми. На адреси норвешке амбасаде (www.norveska.org.rs) под рубриком „Рецепти за припрему јела из наше резиденције” лако се налази оно што препоручује Дејан Максимовић Макс.

То је висока и скупа кухиња за виртуелно уживање, али има рецепата који се за специјалне прилике могу припремити и код куће.

У стварности је доживљај узбудљив. Разговор оживљава чим стигне прво предјело и пажљиво пробрано вино. Када се на тањиру испред сваког госта појаве лосос и мус од зеленог броколија, уз мало црвених коцкица од цвекле, призор апстрактне слике изазива коментар. Кад се први залогај залије пажљиво одабраним вином, то је већ прилика за размену мишљења и озбиљнију дискусију. Лед је пробијен причом о необичним гастрономским комбинацијама које Макс обележава дискретним норвешким тоном.

Пре неки дан била сам једина гошћа на необичном пословном ручку у резиденцији у Толстојевој. Два домаћина и једна гошћа: амбасадор Арне Бјорнстад и шеф кухиње Дејан Максимовић Макс трудили су се да ми објасне како у дипломатији функционише веза између кухиње и трпезарије.

Питам амбасадора Бјорнстада ко долази на вечеру, по ком критеријуму се компонује листа званица, како се распоређује место седења и како се све то уклапа у фамозни норвешки посреднички мировњачки рецепт.

„Гледам да на вечери буде неко из владе или из неке друге институције, као што су суд или универзитет, позивам и неколико својих колега (амбасадора), понеког новинара или представника из НВО, и неког из предузетничког сектора, било да та званица руководи приватном српском, било страном фирмом”, каже амбасадор.

Подразумева се да је распоред за столом унапред одређен: седећеш поред особе супротног пола, најчешће поред неког кога уопште не познајеш лично, и с којим можеш да комуницираш на енглеском језику. Циљ је да званице међу собом склопе контакт, а не само да се домаћин дружи са гостима.

Постоје многе теорије које покушавају да открију одакле долази норвешка преговарачка снага. Често се наглашава необична чињеница да се на домаћем терену све важне политичке одлуке доносе консензусом. Постоје разлике између опозиције и власти, али и једни и други воде подједнако рачуна о националном интересу.

Институти који проучавају да ли је „Норвешка формула” на глобалном нивоу и даље делотворна истичу предности и мане ове скандинавске земље. Норвежани су стрпљиви, дискретни преговарачи, спремни да уложе велика средства да би мисија успела. Нису били колонијална сила, не понашају се као судије, премда је Норвешка чланица војне алијансе, а Јенс Столтенберг, бивши премијер, генерални секретар НАТО-а. Често се истиче и чињеница да Норвешко министарство спољних послова гаји подједнако блиске везе са званичним високорангираним политичарима и са неформалним и непознатим члановима малих клубова, новинарских портала, истраживачких центара и свакојаких организација цивилног друштва. Кад распоређује госте на вечери, норвешком дипломати је најчешће стало да дође до непосредног контакта између оних личности које никада нигде нису имале прилику да се сретну.

Београд је треће најпожељније место за норвешке дипломате највишег ранга због тога што га сматрају интересантним местом између истока и запада, где су процеси (енергетска сигурност, приступање ЕУ, војна неутралност или опредељеност …) још у зачетку.

Link Izvora

Klikni za komentar

Odgovori

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Na Vrh