Недавно је најављујући емисије РТС-а „Најбољи оркестри Србије” где је сценариста и уредник Милорад Милинковић Дебели (овај надимак га неоправдано прати из детињства), редитељ, писац, спортски коментатор, гитариста, певач… одлично приметио да аутори више нису у моди, већ сви други који желе да се сликају.

Насиље, неодговорност, одсуство морала, простаклук сваке врсте постали су доминантни у друштву, па наравно и у многим медијима који томе дају ветар у леђа.

А некада је младе људе било срамота ако нешто не знају, рекао је Милинковић.

И заиста су некада млади људи масовно читали књиге, слушали радио, ишли у библиотеке и читаонице, а данас би им се због тога њихови вршњаци отворено ругали или дискретно подсмевали…

А томе да аутори нису у моди кумују пре свега телевизије, које не поштују рад својих људи, редитеља, драматурга, костимографа, сценографа, сценариста, монтажера, мајстора звука и светла и многих других јер, „лепећи” емисију на емисију, одјавну шпицу или пусте да прелети екраном брзином муње или је једноставно одсеку… Зато што су очигледно аутори демоде категорија.

На телевизијама има много јавашлука и неусаглашености. Посебно на Телевизији Пинк, где као да се нико ни са ким не договора… Тако су у суботу међу многобројним гостима Лее Киш биле и Лепа Лукић и Николија Јовановић (познатија као ћерка Весне Змијанац).

Оне су, као и остали, причале са водитељком, смејале се, после тога јеле са овала које су послали ресторани и добиле кесе са поклонима спонзора. Сутрадан, у недељу, такође у послеподневном термину, на овој истој телевизији емитована је емисија „Ја то тако”.

У њој шест гошћи, а међу њима Лепа Лукић и Николија Јовановић! Ћаскају, после тога једу оно што су кувари зготовили на шпорету у студију и на крају добише, како је ред, кесе са поклонима спонзора… Понављање је мајка мудрости, шта ли?

Никада краја помодарству на телевизијама. Сада више није довољно сликати се пред камерама, него усред разноразних емисија гости или чланови жирија својим мобилним телефонима праве „селфије”…

Унуци оних који су пред спавање гледали Мићу и Аћима или Бранка Коцкицу, сада гледају „Андрију и Анђелку”. Термин им таман, око осам увече, јунаци говоре српски, динамично је, лаке теме… Али у новој сезони речник је простачкији, љубавне сцене експлицитније, разговори о њима сликовитији, а епизода од пре неки дан о садо-мазо свингерском друштванцету била је достојна касног термина (посебно су били убедљиви костими).

Па то и није за децу, рећи ће неко. Свакако да није. Али је популарна серија са огромном гледаношћу, а сами глумци Анђелка Прпић и Андрија Милошевић често наглашавају да их малишани у овим улогама обожавају. Зашто је онда нешто што је добро и привлачно свим генерацијама по сваку цену требало – зачинити?

Када је већ реч о гледаности емисија којима се свака телевизија дичи, никада нам нико није појаснио како се она у нашој земљи мери. Помиња се три хиљаде пиплметара, уређаја који региструју коју емисију кућни домаћин прати. Али све је више оператера који у понуди имају опцију „враћања 72 уназад” и гледања емисија у које год време и колико год пута желите.

Да ли су онда подаци о гледаности веродостојни, посебно за емисије које се емитују током дана или касно увече, када радни људи не могу да их прате у редовном термину, већ их, кад имају времена – „отпакују”.