• Analize I Kolumne

    КО ОД НОВИНАРА И МЕДИЈА У СРБИЈИ ДОБИЈА МИЛИОНЕ ДОЛАРА ИЗ ИНОСТРАНСТВА? ДОНАЦИЈЕ ИЗ АМЕРИКЕ У СЛУЖБИ КРЕИРАЊА СРПСКОГ ЈАВНОГ МЊЕЊА

    Политичари мисле да је слобода штампе наше право да кажемо оно што они желе да чују. То је професионални хазард с којим се српски новинари одувек носе, некад куражно, а некад кукавно. Али шта кад новинари поприме најгоре особине политичара?

    Па истину изједначавају с оним у шта они верују, а сваки доказ о супротном проглашавају за лични напад? Нико се у „Политици” није изненадио кад је, после серије истраживачких текстова о ДИПОС-у, НАЛЕД-у и ЕУ финансирању медија и невладиних организација, наша одлична млада новинарка Јелена Попадић постала мета подземних напада и анонимних претњи.

    Љиљана Смајловић То иде у рок службе, нарочито ако си добар новинар и радиш оно од чега други с разлогом зазиру.
    Предлажући Јелену за прву добитницу награде „Александар Тијанић” за борбеност у новинарству, наша колумнисткиња Даница Поповић написала је да је српској јавности потребан „вредан и паметан новинар који ће ископати вест и у најбољој намери је пласирати јавности”.
    Каква заблуда професорке Поповић! Ни она ни ми слутили нисмо да за Јелену тек долази ватрено крштење и да ће је ускоро погодити отровне стрелице њених колега из Савета за штампу.

    Какве најбоље намере, какви бакрачи! Од Владе Мареша и Тамаре Скрозе, Ивана Цвејића и Марије Кордић, ускоро ћемо сазнати да ту о најбољим намерама нема ни говора, већ је то све „перфидно”, „лукаво”, „подло”, „јефтино”, „малициозно”, „кварно”, „катастрофално злонамерно”, страшан „притисак”, такорећи „линч”.

    Речи су под наводницима јер су последњих дана све употребљене у свеопштем (не)колегијалном нападу на Јелену Попадић и „Политику”.

    А шта је изазвало ту провалу беса и погрда? Које је свето правило професије Јелена Попадић повредила? Коју је високу вредност погазила?

    Ниједну. Изнела је на светло дана код нас непознате, збирне финансијске податке о директним америчким донацијама НВО и медијима у Србији, које је ископала на америчком сајту Фондација центар, јединој бази поузданих и транспарентних података о давањима америчких донатора организацијама у страним земљама.

    Та база података није ни бесплатна ни лака за претрагу, али новинарка „Политике” ископала је суво злато међусобно упоредивих финансијских чињеница, које сваком читаоцу дају основу за утемељено, независно и објективно просуђивање о путевима америчког новца у Србији. Није изнела ниједну оптужбу, ниједну квалификацију, ниједну дисквалификацију.

    Крива је што је ишла трагом података о донацијама и што је уочила низ лако проверљивих чињеница које бацају занимљиво светло на везе између новца и медијског садржаја.

    Па је тако приметила да су Е-новине Петра Луковића добиле 45.000 долара само да би овај сајт интегрално пренео извештаје које је „Политика” објављивала током ратова деведесетих година.

    Овај лако зарађени новац оправдан је потребом да се грађани подсете на „ратнохушкачко” новинарство, а наслов Јелениног текста („Како зарадити 45.000 долара прештампавањем старих текстова”) учинио се посебно „злонамерним” предводници јуриша на Јелену Попадић Тамари Скрози. Не зато што је нетачан: госпођа Скроза и други чланови Комисије за жалбе Савета за штампу вајкали су се да ће читаоци стећи погрешан утисак како је лако добити новац од Американаца.

    Имали су пуно разумевања за жалбе на текстове о америчким донацијама, па су за доказ кршења новинарске етике прогласили и овај: „није тачно да смо добили 80.000 долара, добили смо два пута по 40.000 долара” из Локал преса.

    Колегиница из НУНС-а Тамара Скроза објаснила је да је „мање битно” да ли се подаци из „Политике” поклапају с подацима невладиних организација које су се жалиле Савету, јер је „суштина кварности текстова што нема никаквог објашњења да донације нису ништа незаконито”.

    Ево њених аргумената: у тексту је прекршен Кодекс новинара јер је то „мајсторски урађен текст с циљем за који је писан, а нека свако протумачи како жели на који циљ мислим”. Она брине да ће „просечни читалац” ово да види као „издајничке паре”.

    Да ли се то састало саморегулаторно тело које у име професије брине о занату и етици, или идеолошка комисија НУНС-а? Има у историји примера културних доктрина које прописују какве закључке треба да извуче „просечни” читалац из нечије писаније, и како осудити „подтекст” тамо где нема оптужби и лажи. Али те доктрине нису добијале име по Волтеру Липману или Томасу Џеферсону, већ по Стаљиновом цензору Андреју Жданову.

    Греше ли онда млади новинари „Политике” који су уверени да је ово показна вежба за то како ће проћи сви који се усуде да пишу противно политичком укусу ових цензора? Посебна врста подвале садржана је у тврдњи Комисије за жалбе да је Јелена Попадић била дужна да консултује „другу страну”.

    Од када се то јавне базе података не смеју користити без дозволе оних о којим се подаци прикупљају? „Политика” је истраживала колико су амерички даваоци потрошили у Србији, односно колико су директних донација послали у Србију, што се у Америци савршено транспарентно бележи.

    Није то, наравно, сав амерички новац потрошен у Србији, будући да Фондација центар, примера ради, не бележи донације које америчка амбасада у Београду одваја за своје партнере на терену. Не би, наравно, било згорег да се и то зна, али овдашњи клијенти су, изгледа, за транспарентност само кад је српска држава у питању.

    Уосталом, лицемерје тезе да се о америчком новцу не може писати без дозволе српских корисника огледа се на примеру Фондације „Рокфелер”, чији су људи у Београду прво тражили, а онда одбили да говоре за „Политику”.

    Овде је, заправо, реч о покушају цензуре под фирмом борбе за етику, али такву етику у којој за нас не важи оно што важи за друге. Чланови Комисије за жалбе из НУНС-а, Локал преса и Асоцијације медија казнили су Јелену Попадић чак и зато што је објавила одговор на увреде које јој је нанео Недим Сејдиновић из НДНВ-а („На ваше увреде могу да одговорим само бројкама”).

    Баш лепо. Да ју је казнио српски суд, могла би да иде у Стразбур, после чије би пресуде овдашњи судија научио разлику између ставова и чињеница. Док над Скрозом нема Скрозе.

    Главни уредник Бете Иван Цвејић на Телевизији Војводина још рече да је Јеленин текст „лош”, а на састанку Комисије за жалбе Савета за штампу било је и оних који су добронамерно приметили да је „могло и боље”. Наравно да увек може боље. Али чиме објаснити да нико други није ни покушао?

    Да ником осим „Политике” није занимљива тема о односу америчког новца и српских медија и НВО? Можда из бојазни да не прођу као Јелена Попадић, с увредама да су „перфидни”, „покварени”, „подли”, „лукави”, „кварни”, „малициозни” – само зато што су објавили америчке податке о донацијама са јединог релевантног сајта на свету.

    А за то време у Америци све забринутије прате податке о страним донацијама америчким институцијама, чак и из пријатељских земаља, попут Норвешке, чланице НАТО-а за коју „Њујорк тајмс” тврди да је за само 24 милиона долара донација од вашингтонских института направила „моћну али прикривену руку норвешког Министарства спољних послова”. Како то да у Београду о томе нико други до нас не размишља? Можда то има неке везе с новцима, овде као и у Америци?

    У Савету за штампу тврде да је неетички тако размишљати. Има Иван Цвејић из Бете, наравно, свако право да пориче сваку везу између извора финансирања и утицаја на уређивачку политику, али нема право да у саморегулаторном телу проглашава неетичким текстове који преносе егзактне податке, без погрда какве су његове колеге упутиле Јелени Попадић. И нема право да тражи од „Политике” да не верује својим лажљивим очима и америчкој Фондацији Центар, већ жалбама за које ни Недим Сејдиновић из НДНВ-а, ни Локал прес, ни Јужне вести из Ниша, нису понудили никакве доказе.

    Врхунац је, коначно, то што је Комисија за жалбе извештавање са седнице тог тела у „Политици” прогласила „притиском”. Ту врсту нетрпељивости под лупом јавности обично показују политичари. Мало више толеранције према јавној критици добро би дошло саморегулаторном телу које је преко потребно српском новинарству. Нису новинари „Политике” криви што били сведоци вулгарних испада „етичара”, што су били присутни када се члан Комисије хвалио да је свом газди писао жалбу која је на дневном реду Комисије (Марија Кордић из „Курира” Александру Родићу).

    А онда су им „Политика” и Јелена Попадић „перфидни”.

     

    Аутор: Љиљана Смајловић Извор: Политика; Фото: УНС

    Klikni za komentar

    Odgovori

    Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

    Na Vrh
    Social Media Auto Publish Powered By : XYZScripts.com