Novosti online

Ко су купци Хитлерових слика

Приче о фалсификатима уметничких дела старе су малтене колико и сторије о самим оригиналима који су у сржи таквих превара, али посебно место у том свету специфичне врсте криминала чини опскуран тренд кривотворења радова чији је аутор нико други до Адолф Хитлер. Од када је крајем јануара ове године немачка полиција ушла у просторије једне аукцијске куће у Берлину, запленивши тада три слике за које се сумњало да су фалсификовани Хитлерови радови, а за које се очекивало да ће бити продате под именом вође Трећег рајха, што се десило мало доцније с још 63 дела у Нирнбергу, светски медији почели су поново да извештавају о тој теми с великим занимањем за сваки податак, као што то обично бива када је реч о човеку који је на ужасавајући начин обележио 20. век.

Британски магазин „Проспект”, један од оних који су отворили ову тему, текст интонира логичним питањем: зашто би се ико бавио опонашањем Хитлеровог сликарства? И даје потом исто тако логичан одговор: због обећавајуће зараде. Јер, ма како то, можда невероватно звучало, а на трагу максиме да свака роба има свог купца, ипак постоји не мала група људи која је вољна да за његова дела плати много новца, и то не, наравно, због њиховог историјско-уметничког квалитета, већ због тога што је једна од најозлоглашенијих историјских личности њихов аутор. Слике поменуте с почетка текста биле су процењене на почетну аукцијску суму од око 4.000 евра понаособ, али се очекивало и да дође до озбиљног надметања међу потенцијалним власницима, будући да је на једној аукцији у Минхену 2014. Хитлеров рад на крају плаћен 130.000 евра. Податак који лист наводи – да годишњи обрт на тржишту, а када су у питању артефакти у вези с нацизмом, износи око 30 милиона фунти – довољно развејава евентуалне дилеме када је популарност ове врсте трговине у питању. И, мада веће аукцијске куће не желе да се баве оваквим материјалом иако су баш оне, уз реномиране галерије, у стању да их правилно процене и оцене, а продаја је, како се истиче, забрањена на бројним сајтовима, жива размена се упркос томе одвија управо највише на интернету.

Претпоставља се да је ауторство Хитлерово: „Кућа на језеру са планинама”, 1910.

Познато је да је Хитлер у младости имао уметничке аспирације, али да није успео ни из два покушаја да упише Бечку уметничку академију, где су му предложили да се окрене архитектури. Познато је и да савет није послушао, наставивши скромно да се издржава, прво у главном граду Аустрије, а потом и у Минхену, сликањем разгледница. Пре него што се на почетку Првог светског рада пријавио у војску, урадио их је на стотине. Згодно је подсетити да су на неколико слика које су иза Хитлера остале, а које су непобитно аутентичне, приказане беживотне панораме градова, лишене било какве особености, па такав манир и стил није тешко ни фалсификовати. У свему је најзанимљивија чињеница на коју указују острвски новинари – а то је да је кривотворење почело давно, тачније одмах пошто је фирер дошао на власт, при чему је највећи број „лажњака” начинио његов бечки агент Рајнхолд Ханиш. После неуспелог покушаја да се његове оригиналне слике идентификују и каталошки заведу, Хитлер је лично забранио њихову продају 1937, а сам Ханис ухапшен је и преминуо у притвору неколико месеци пре тога.

Бројна „веродостојна” дела у понуди жанровски су, рецимо, неодговарајућа јер Хитлер никада није сликао мртве природе, или се ради о уљима наместо акварела, за који се зна да је једина техника коју је користио, или су мотиви из варошица и места која никада није посетио. Али, како наглашавају стручњаци, то очито није пресудно јер врста муштерија која је за оваква дела заинтересована обично верује у оно што жели да чује, или је навикла да на наопак начин посматра неке од ситуација, што је чест случај и са широм публиком. У чланку је наведен и илустративан пример. Током немачке окупације холандски уметник Хан ван Мегерен продао је Херману Герингу наводно редак примерак Вермера, назван „Христ са прељубницом”, да би након рата био проглашен издајником, па му је суђено због колаборационизма. Али, кључни аргумент њему у прилог гласио је да нацистима није продао део националног уметничког блага пошто је дотичну слику, како је признао, насликао сам. Након што је сам себе разоткрио као преваранта за којег се испоставило да је током ратних сукоба својим земљацима, заинтересованим да спрече да вредна дела допадну шака окупатора, продавао фалсификате низоземских старих мајстора, домаћа јавност прогласила га је херојем који је насамарио рајхсмаршала.

Коначно, није неинтересантно ни то ко су неки од колекционара којима је Хитлер у фокусу. Највише међу њима има бизнисмена, а један од најпознатијих је тексашки милионер Били Прајс, који поседује огромну колекцију „свега и свачега што је у вези са Хитлером”, а у шта спадају и његов прибор за јело и фото-албуми. Овај Американац задао је себи и посебан задатак – да лоцира све радове приписане Хитлеру, при чему је око тридесетак таквих слика виђено осамдесетих година прошлог века на зидовима једне од његових вила. Отишао је толико далеко да је финансирао и издавање луксузног каталога дела аутора којим је, очито, импресиониран, али се пројекат показао као потпун промашај када се испоставило да велики број пописаних слика нису оригинали, након чега је Прајс одлучио да распрода збирку. Скорији случај јесте британски богаташ Кевин Виткрофт, који у свом власништву има импозантан број предмета из Другог светског рата и оних који су у некој вези с нацизмом, а које до сада никада није излагао, истакнути примерци су врата Хитлерове ћелије из затвора Ландсберга, где је послат након пуча у Пивници 1923. грамофон Еве Браун и сталак за вино из фирерове викендице изнад Берхтесгадена. Наравно, очекивано су се на овом списку нашли и бројни мање или више познати и непознати неонацисти, неки од њих су и осуђивана лица.

Link Izvora

Klikni za komentar

Odgovori

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Na Vrh