Прочитао сам лепи чланак господина Небојше Катића „Срби и реалполитика”, објављен 27. марта у „Политици”. У чланку, између осталог, пише: „До јуче, Срби су се трудили да сами пишу своју историју. Тумачили су је, романтизовали и митологизовали, радећи у длаку све исто што и други народи, како би сачували самопоштовање и опстанак. У новом миленијуму се ситуација мења, и српски непријатељи преко мудрих и просвећених Срба сада диктирају наратив.”

Наведеном делу текста додао бих да је негативан однос према српској историји почео много раније, а постао је званичан доласком комуниста на власт. У првим годинама после Другог светског рата већ у нижим разредима средње школе (садашњим вишим разредима основне) учило се да је „стара Југославија стварана за зеленим столом мировне конференције у Версају”. Била је то „тамница народа”, којом је владала „великосрпска клика”. Чак је и Први српски устанак приказиван као буна коју су, због својих економских интереса, покренули српски кнезови. После избијања политичке кризе због Резолуције информбироа, тумачење југословенске и српске историје у школама је, из разумљивих разлога, измењено, али су неки елементи ранијег приступа остали још доста година.

Постоји мишљење да су за злонамерно тумачење српске историје најодговорнији аустроугарски ратни заробљеници, левичарски интелектуалци који су после револуције изабрали да остану у совјетској држави, а добили су високе положаје у Лењиновој Коминтерни. Њима су се после рата придружили комунисти из бивших аустроугарских крајева и Бугарске, као Димитров (који је дуго био генерални секретар Коминтерне), Броз, Кардељ и други. Сви су они допринели да српска историја буде негативно тумачена, а све увијено у марксистичко-лењинистичке фразе.

Мислим да је јасно да је пракса негативног приказивања српске историје стара стотину година, мада је у последње време вођена са идеолошких позиција супротних оним ранијим.

Илија Лукачевић,

Београд