„Мени је на Кораћа скренуо пажњу тренер јуниора ОКК Београда Глишић, у време док сам водио сениоре тог клуба. Рекао ми је: „Мораш да дођеш на јуниорски тренинг. Има један невероватан клинац… Играли смо утакмицу и од 56 наших кошева он је дао свих 56”, каже почасни генерални секретар Светске кошаркашке федерације (ФИБА) Борислав Станковић који је – према мишљењу нашег трофејног селектора Ранка Жеравице (1929–2015) – лансирао Кораћа у звезде, допустивши му као омладинцу да буде лидер тако јаког тима какав је у то време (крај педесетих, почетак шездесетих година прошлог века) био ОКК Београд. Овај непоновљиви ас, постхумно примљен у Кућу славних Фибе, и даље је рекордер Купа шампиона (Евролиге) са 99 поена на једном мечу (против шведског Алвика, почетком 1965).

Сваки Куп „Радивоја Кораћа”, као овај који следи у Нишу, прилика је за подсећање на једног од највећих српских и европских кошаркаша свих времена. Намерно не кажемо „најбољих”, већ – највећих, пошто су достигнућа Радивоја Кораћа – Жућка (1938–1969) обухватала и много тога што се збивало ван кошаркашког правоугаоника. Пријатељи за њега кажу да је пленио својом скромношћу, бистрином и ширином, као и да је са њима делио све на равне части, осим једне ствари – кошаркашке поене, којих је увек био гладан.

– Жућко заслужује да се увек и изнова спомиње не само као изузетан спортиста, као најбољи стрелац на две олимпијаде, већ и као непоновљива личност – говори Драгутин Чермак, Кораћев саиграч у репрезентацији Југославије. – Оно што га издваја из плејаде великих играча јесте то што је био изузетно свестрана особа која је увек и за све имала времена, од студија – а студирао је електротехнику, нимало лак факултет – преко музике, позоришта, до опере, књига, галерија слика… Мени је било, пре свега, велико задовољство то што смо били пријатељи и цимери у репрезентацији. Виђали смо се у подне и увече на чувеном Жућковом ћошету. Посебно су му задовољство представљале оне мале плоче од 45 обртаја. Са сваког путовања доносио их је у Радио Београд који је захваљујући њему пуштао новитете. У то време модерно је било да се слуша Радио Луксембург јер ту се сазнавало све. Следећа турнеја по Европи и већ су ти хитови у Кораћевом коферу ишли пут Београда.

Рок критичар Пеца Поповић сведочио је више пута о Кораћевој улози у стварању рок културе код нас, па тако и о томе да је донео прву плочу „Битлса”, 1962. године, и предао је на руке Николи Караклајићу, уреднику емисије „Музички аутомат” на Радио Београду. Душан Ивковић, наш трофејни селектор, подсећа да је крајем педесетих година прошлог века са Кораћем стигла и плоча с којом је лансиран овај музички жанр – „Рок араунд д клок”. Међу онима који су се трудили да живе „Кораћевим начином живота” била је „екипа са ћошка”, на почетку Кнез Михаилове, преко пута некадашње кафане „Руски цар”, а ту спадају и Слободан Рица Гордић (саиграч у клубу и репрезентацији, друг из клупе у Другој мушкој гимназији) и наш цењени колега Зоран Петровић.

– У то време сви смо желели да знамо што више језика, такмичили смо се ко ће прочитати више књига, сви смо имали огромно поштовање једни према другима – прича некадашњи Кораћев саиграч у репрезентацији Јосип Ђерђа, легенда Задра, који је са њим имао „исту породичну причу” („обојица смо били синови државних непријатеља”). – Оно што публика гледа са трибина, ја називам оптичком варком која се најбоље види на примеру Кораћа. Зашто? Зато што немате појма шта значи ваш директни противник док га не осетите на терену. Шта је све кадар направити. И онда ви кажете: „Па, ово је чудо од човека!” Шта год ја покушавам – он ме надмудри, он је јачи, он је бржи! И онда, једноставно, изговорите: „Ја том човеку скидам капу, он је феноменалан.” Не зато што данас Кораћа нема, па причамо о мртвима све најбоље. Он је заиста био ретко интелигентан, способан, креативан и одан момак пријатељима да је то чудесно.

Бивши капитен репрезентације Југославије и Партизана, Радован Бата Радовић (такође син државног непријатеља), играо је с Кораћем и у репрезентацији и у ОКК Београду. Упитан ко је најбољи југословенски играч у прве три деценије од настанка репрезентације, каже:

– Кораћ! Убедљиво најбољи! Зато што је био невиђено ефикасан, прагматичан. Почевши од тога што је држао руке, увек у положају из којег би најлакше проследио лопту у кош. Са 196 центиметара играо је невиђено лако под кошем. Неки причају да је Данеу био бољи, али се не слажем с њима. Не зато што је Данеу Словенац, а Жућко момак из Таковске улице, већ је једноставно Жућко био бољи.

Некадашњу капитен Црвене звезде Владимир Цветковић наглашава да је Кораћ био први играч који је код нас постао синоним за кошарку и да за један од својих највећих играчких успеха сматра то што је његово име у новинском наслову стављено уз раме Кораћу. Оно што је Кораћ представљао за напад наше репрезентације, у одбрани је био Немања Ђурић који о њему каже:

– Био је невероватно популаран. Идемо улицом, од њега сви траже аутограм, а мене нико не шиша. И онда он, колико је био добар човек, сав поцрвени, онако риђ, буде му непријатно, па изговори: „Знате, ово је наш чувени играч Ђурић!” Ако постоји човек без мане, онда је то био он.

После Олимпијских игара у Мексико Ситију 1968, где су „плави” са селектором Ранком Жеравицом стигли до сребра, Кораћ је требало да поведе национални тим до његовог првог злата, на Светском шампионату 1970. у Љубљани. Међутим, 2. јуна 1969, настрадао је у саобраћајној несрећи код Семизовца, на путу Тузла–Сарајево, дан после ревијалне утакмице у Сарајеву. Последњи који су га видели живог били су тадашњи Жеравица и његова супруга Загорка, бивша репрезентативка, која је због Кораћа почела да игра кошарку.

– Ранко је видео у ретровизору нашег аутомобила да Кораћ неће успети да претекне једно возило. Пут је био довољно широк, али како је закочио, окренуо се, тада је наишао аутобус и ударио га… Било је стравично. Аутобус је завршио у Семизовачкој реци. Ми смо Кораћа унели у наш аутомобил и вратили се у Сарајево, међутим, после осам сати је издахнуо. Када смо дошли у Београд, његова мајка Загорка рекла ми је нешто што ме и данас тишти: „Е, душо моја, на рукама једне Загорке је дошао на свет, на рукама друге отишао са овог света.” И то је, заиста, било нешто најдраматичније за мене. Да се тако растанем од човека који је многима од нас био идол.