• Analize I Kolumne

    Косово и Нагорно-Карабах: Колико личе конфликти о две територије

    Александар Миладиновић

    Извор: Би-Би-Си на српском, https://www.bbc.com/serbian/cyr/balkan-54338894

    Етничка мањина која је већина на делу територије суседне државе о којој се води вишегодишњи спор после распада социјалистичке државе.

    Све ово може звучати као сценарио за филм о бројним сукобима, па и оним балканским – укључујући питање Косова, али и јерменско-азербејџанског сукоба у области Нагорно-Карабах.

    „Сличност може бити у томе да су сукоби настали распадом федералних социјалистичких земаља на крају Хладног рата.

    „Међутим, много су веће разлике него сличности“, упозорава за ББЦ на српском Александар Гајић из Института за европске студије, коме је област Кавказа предмет истраживања.

    Усред преговора Београда и Приштине о статусу Косова и обновљених сукоба на Кавказу, српски шеф дипломатије у техничком мандату Ивица Дачић поручио је да догађаји из Нагорно-Карабаха могу бити важни за Балкан.

    „Ово може да буде добро упозорење за све у региону колико је мало времена потребно да се поново запале неки стари сукоби и колико је важно чувати мир и стабилност у читавом региону“, поручио је Дачић у интервјуу за Јавни сервис.

    Нагорно-Карабах је саставни део Азербејџана, али његово становништво је већински јерменско.

    Кад се Совјетски Савез распао крајем осамдесетих година 20. века, Нагорно-Карабах је остао део Азербејџана, али га контролишу сепаратистички етнички Јермени које подржава јерменска влада.

    Косово или Крајина

    Истраживач односа на Кавказу Александар Гајић каже да се аналогије са сукобом око Нагорно-Карабаха могу много снажније повући са ситуацијом у Хрватској, током рата и распада бивше Југославије.

    „Српска ситуација у Републици Српској Крајини, када Хрватска проглашава оцепљење од СФРЈ, и подршка српске и федералне власти је веома слична ситуацији на Јужном Кавказу у време распада СССР – једино су сукоби Јермена и Азера почели раније, још 1987. године

    „Карабах је покрајина која је од касне Антике насељена Јерменима, али је под Турским царством променила етничку структуру и насељена је Азерима.“

    Република Српска Крајина била је непризната државна формација настала на простору Хрватске за време рата у бившој Југославији, на територији Баније, Лике, Kордуна и Северне Далмације.

    Гајић каже да је област за кратко време мењала административне управљаче.

    „Формирањем СССР, Карабах је испрва био сматран делом Јерменије, али је накнадно донета одлука да буде аутономна област у оквиру Азербејџана – да би се на тај начин примирило локално азербејџанско становништво.

    „Током 1980-тих година, Јермени пишу петиције Москви и жале се на дискриминације, притиске при запошљавању јер су Азери бројем надвладали.“

    Ипак, Гајић указује и на једну важну разлику – пре свега, у уставним оквирима.

    „По совјетском Уставу, аутономне области имале су могућност издвајања из федералне јединице у којој се налазе, што Устав СФРЈ није дозвољавао – дозвољавао је само право на изјашњење конститутивних народа.

    „Албанци на Косову и Метохији нису имали статус народа него народности – када је Бадинтерова комисија констатовала распад Југославије, нико није оспоравао да је Косово и Метохија аутономни део Србије, а сецесија је извршена међународном интервенцијом, осам година касније“, појашњава Гајић.

    Дуги преговори без резултата

    Оно што би могло да приближи случајеве Косова и Нагорно-Карабаха јесу дуги преговори без очигледних резултата.

    „Још од 1994. године постоји Минска група ОЕБС-а која се бави решавањем овог питања, а чине је Русија, САД и Француска, али до сада ништа опипљиво није постигнуто.

    „Једини успех је долазак до општих формулација и начелних порука – даље се није одмакло“, каже за ББЦ на српском дипломата Срећко Ђукић који је радио у бившим совјетским републикама.

    Он каже да је однос према кризама условио и односе са државама које су укључене у конфликте.

    „Азербејџан није признао Косово, а ми нисмо признали да је Нагорно-Карабах део Јерменије, већ да је део Азербејџана.

    „Узроци настанка ове две кризе у основи су различити, а Србија се никад није упуштала у дискусију око тога јер нам то и није био циљ.“

    Српски министар иностраних послова у техничком мандату Ивица Дачић објашњава да Србија има амбасаду у Азербејџану, а требало је да је отвори и у Јерменији, „па се то одужило, али имамо дипломату у Јеревану који сада обавља дипломатске дужности.“

    Раније је амбасада Србије у Грчкој била задужена за послове у Јерменији.

    Дипломата Срећко Ђукић каже да су актуелни сукоби највећи од 1994. године, али да они не мењају став међународне заједнице о посебности сваке од криза.

    „Међународна заједница такође не ставља знак једнакости између Косова и Нагорно-Карабаха – радије се сваки сукоб посматра као суи генерис, са свим својим посебностима.“

    Криза у девет тачака

    Научни сарадник Карнегија, познавалац Кавказа, Томас де Вал објавио је на свом Твитер профилу анализу кризе у Нагорно-Карабаху у девет тачака.

    • Ниједна страна нема монопол на правду. Обе стране имају историјско право на Карабах. То је било место старог јерменског царства у дванаестом веку и азербејџанске државе у осамнаестом веку. Народи су живели заједно, углавном мирно.
    • У свему има много пропаганде. Не могу обе стране бити у праву, али не могу ни обе грешити – а често то раде у својим закључцима. Читајте сва саопштења обе стране са доста критичког духа.
    • Азербејџан, поражена страна у сукобима деведесетих је страна која би имала користи од употребе војне силе да би променила стање на терену. То се готово сигурно и десило у недељу. И да, вероватно су одабрали моменат за који су мислили да свет неће обраћати пажњу.
    • Ово не значи да је јерменска страна мирољубива. Дуго времена они нису пристајали на суштинске разговоре о конфликту. Начин на који називају територију изван Нагорно-Карабаха коју су током деведесетих година ослободили чини их пасивно-агресивним спонзором насиља.
    • Планински терен, тешко оружје које наноси све више жртава, близина села и градова линији сукоба значи да је за било коју од страна тешко да победи у оружаном сукобу. Даље борбе ће само водити даљем крвопролићу, сиромаштву и мржњи.
    • Овај сукоб се разликује од других у пост-совјетској ери (Абхазија, Јужна Осетија, Придњестровље, Украјина) у којима је Русија имала улогу на обе стране. Руси овде не повлаче конце, чак и кад би то желели.
    • На крају, на Јерменима и Азербејџанцима ће бити да донесу стратешке одлуке како да граде односе и да направе план који ће водити ка миру. То ће се десити једног дана, али крвопролиће одлаже тај дан јер ствара неповерење и страх.
    • Много времена је изгубљено. Последњи озбиљни разговори вођени су пре двадесет година. Уместо тога, контакти су били спорадични. Последња два озбиљна посредника били су Жирар Либаридијан и Вафа Гулузаде, још деведесетих година прошлог века.
    • Странци могу да помогну да се постигне мировни споразум, понуде финансију помоћ и, што је најважније, миротворце. Али само Јермени и Азербејџанци ово могу да реше.
    Klikni za komentar

    Odgovori

    Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

    Na Vrh
    Social Media Auto Publish Powered By : XYZScripts.com