Извор: Би-Би-Си на српском, https://www.bbc.com/serbian/cyr/srbija-54069142.

Акт, споразум, билатерално, трилатерално, мултилатерално, овера, параф, ратификација…

Сви ови правни термини, иако их често срећемо у медијима када се говори о потписивању међународних споразума, могу бити збуњујући за све који немају образовање у области права.

Недавно потписивање такозваног „економског споразума између Србије и Косова у Белој кући“, покренуло је низ питања у јавности – да ли је документ који је у Вашингтону потписао председник Александар Вучић правно обавезујући за Србију, да ли је имао овлашћења да га потпише и да ли је то уопште споразум.

Професор др Зоран Радовановић са Катедре за међународноправне науке Правног факултета Универзитета у Нишу за ББЦ на српском објашњава шта је шта у међународном праву.

Шта је међународни споразум и како се склапа?

„Са становишта међународног права, споразум је двострани или вишестрани уговор који је резултат сагласности воља између страна које га потписују“, објашњава професор Радовановић.

Постоје две врсте уговора – свечани уговори, који се односе на најважнија питања у међународним односима и уговори у упрошћеној форми, којима се регулишу питања од мањег значаја за односе две или више држава, као што су трговински споразуми.

Са разликом у значају одређеног споразума долазе и разлике у процедури како се склапају.

„Свечани уговори пролазе кроз четири фазе и то обично траје између шест месеци и годину дана“, каже Радовановић.

„Прво се воде преговори између држава, које углавном започињу нижи државни представници“.

Затим се текст споразума усваја – што значи да су се стране усагласиле о садржају уговора.

Потом свака страна оверава уговор – што значи да садржај од тог тренутка не може да се мења.

„Ниједна од ових фаза није правно обавезујућа за државу, све док споразум не прође ратификацију – процес потврде – пред Народном скупштином“.

Уговори са упрошћеном формом, додаје Радовановић, закључују се на основу размене дипломатских нота – службених писама које размењују државни представници.

„Једна страна шаље текст другој, онда се договарају око садржаја и на крају обе стране потпишу, па се то сматра споразумом“.

Он истиче да се овакви уговори потписују када се ради о државним питањима од мањег значаја, као што су споразуми у области трговине, комуникација и слично.

Ко може да потписује међународне споразуме у име државе?

Радовановић објашњава да се одговор на то питање зависи од функције потписа.

„Код најважнијих уговора, потпис званичника је само начин овере текста – то значи да сте се усагласили о свему и да више не можете да мењате текст споразума, али се тим потписом још се ни на шта нисте обавезали“, каже и подсећа да коначну потврду у овим случајевима даје Народна скупштина.

До фазе коначног обавезивања, додаје Радовановић, постоје „лица која су по природи функције овлашћена да потписују споразуме у име Србије, а да за то не треба да набаве посебно пуномоћје“.

„Они, дакле, могу да овере текст, али без Народне скупштине не могу да дају коначни пристанак“, закључује професор.

Ко може да потписује међународне споразуме у име Србије без додатних овлашћења

Међутим, код мање важних уговора, потпис има функцију ратификације, јер се у тим случајевима не консултује Народна скупштина.

„Потписивањем се уједно и правно обавезујете“, истиче Радовановић и наводи да „уколико потпис значи коначно обавезивање, њега мора да стави лице које према Уставу има овлашћења за тако нешто“.

Он такође наводи пример амбасадора, који имају овлашћења да потписују споразуме између Србије и држава у којима раде као дипломатски представници.

„Ипак“, истиче Радовановић, „они не могу да потписују ништа друго без посебног пуномоћја“.

Који споразуми морају да се потврђују пред Народном скупштином?

Радовановић каже да Влада може сама да одлучује код мање важних уговора, као што су били Споразум о међународној трговини са Белорусијом, Меморандум о сарадњи у области иновација у истраживању свемира у мирне сврхе потписан са Кином и други.

„У осталим случајевима, задатак Владе је да поднесе предлог закона о ратификацији одређеног споразума“, наводи.

Тај предлог закона затим пролази процедуру усвајања која важи и за било који други закон.

„Тек када Народна скуштина то ратификује – а Устав Србије користи термин „потврда“ – онда споразум постаје правно обавезујући“, закључује Радовановић.

Шта су лидери Србије и Косова заправо потписали у Вашингтону?

Радовановић сматра да се документ који је председник Србије Александар Вучић 4. септембра потписао у Вашингтону „из угла међународног права не може назвати споразумом“.

Према његовим речима, ради се о другој врсти документа, под називом једнострани правни акт.

„У прилог томе говори и да су представници Србије, Косова и САД потписали три различита папира, који се разликују по својој садржини“, наводи професор.

Он наглашава да „три засебна акта никако не могу да се изједначавају са билатералним или трилатералним споразумом“.

Радовановић додаје да постоје разне врсте аката, „који се могу односити на обећање, обавештење, признање и слично“.

„У случају Вашингтона ради о релативно новој врсти акта, о такозваном обећању да ће се нешто учинити у односу на неког трећег“.

Да ли је тај документ правно обавезујући по Србију?

Радовановић истиче да међу стручњацима има дилема.

„Неки кажу да јесте, неки да није, али преовлађује став да ту пресуђује начело савесног поступања – да ћете испунити оно што сте обећали“.

„Међутим, то је чисто политичка и морална обавеза, а не правна“, закључује професор.

Он сматра да, у случају неиспуњавања обећања датих у Вашингтону, стране не могу да туже једна другу – могу „само да размењују моралне и политичке критике“.