Велике воде натерале су дивље свиње да побегну са свог природног станишта, Ратног острва, и препливају до Новог Београда. Животиње су примећене најпре код тржног центра „Ушће”. Нису ушле да шопингују. Вероватно су, у журби, заборавилe да понесу платне картице. Пливале су и у близини Бетон хале, где су поређани елитни ресторани и ноћни клубови. Нису, наравно, свратиле на вечеру, тако да су сви гости остали на броју. Чим су пљускови престали, а вода се повукла, животиње су се вратиле кући. Природни нагон за преживљавањем водио их је на она места где нешто мање савршена врста, реч је о хомосапиенсима, иде добровољно, вођена нагоном за бесмисленим трошењем.
Пљускови су престали, сунце је почело да пржи и изненада су људи на тротинетима постали масовна појава. Као да се, после сензационалне серије „Чернобиљ”, појавила нова врста. Неће да иду пешке, већ се возе на струју. У време мог детињства, дакле, пре „Чернобиља” и 26. априла 1986. године, када је у један час, 23 минута и 58 секунди после поноћи, експлозијом реактора број 4 нуклеарне електране „Владимир Иљич Лењин” заувек промењен свет, била је то играчка која је захтевала рад ногама и возила су је деца. Посматрам озбиљног човека, око 35 му је година, како кочи, силази с играчке и чека да пређе улицу. Дизајниран је као високорангирани менаџер: беспрекорно испеглане светле панталоне, бела кошуља, тегет сако и тротинет од 450 евра који гура, као модни тренд лета 2019. године.
Кажем му, пријатељски, да бих упуцао сам себе када бих се нашао на том чуду, а он ми доброћудно објашњава да су моје суицидне мисли последица затуцаности. Што, додуше, може бити истина, јер сам, пре 33 године, 2. маја, када је радиоактивни талас прошао небом изнад Београда и Југославије, целу ноћ провео напољу. Без тротинета, наравно. Одавно сам га склонио у подрум. Јапи наставља да ми објашњава како се осећа слободно и еколошки свесно, док брзином од око 30 на сат језди тротоарима, а ветар му мрси косу. Ноћу, ставља пуњач у тротинет, као што то чини и с мобилним телефоном. Не жали се на велике рачуне за струју. Електрични тротинет троши 500 динара месечно, што може увећати пословне приходе ЕПС-а и евентуално повећати БДП. Играчка се склапа, па лако стане у гепек од аутомобила. Али, ако је већ колима кренуо на посао, шта ће му тротинет? Неће ваљда, ускоро, ове смешне справице да региструју и шаљу на технички преглед? У великим европским градовима не знају где да их усмере: на тротоаре, бициклистичке стазе или на друмове. Летећи менаџер није одговорио. Прешао је улицу и нестао у гужви. Пешаци су се вешто склањали у страну, док фанатични конзументи корпоративног капитализма, прикључени на информатичку инфузију која симулира живот без емоција и страсти, купују нови производ који ће трајати само једно лето. Да се кладимо?
Корпорације које производе тротинете, зарађујући на њима милијарде долара, смислиће већ нешто ново. Довољно је да се нека од глобалних звезда с милионима пратилаца на „Инстаграму” провоза на новој машини, што за неколико секунди доводи до масовне хистерије. Што ће рећи, куповине која ствара незамисливе профите. Вештом маркетиншком кампањом, безлична маса потрошача убеђује се да вожњом тротинета постају заштитници животне средине, витезови округлог стола екологиста. Армија наиваца широм света тако постаје опседнута жељом да спаси свет од издувних гасова мог половњака старог 17 година. Они се најпре убеђују да су кривци, затим им се намеће грижа савести коју могу отклонити искључиво компулзивном куповином нових играчака за одрасле којих се не би прихватио ни Дел Бој.
Нису узалуд фанатици потрошачке цивилизације којом управљају мегакорпорације објашњавали да су тротинети савршен начин да се што брже стигне до радног места а да се возач не озноји. Јер, они раде по неколико послова да би преживели. Када би ходали, уместо што јурцају на батерије, имали би времена да размисле о бесмислу дана који све брже тече. Док су сконцентрисани да не згазе некога од случајних пролазника, немају времена да мисле о промашености својих живота и тротинетима који их, заправо, возе у круг из којег нема излаза. Тај феномен открио је покојни Екрем Јеврић. Ишао је човек пешке и ринтао на њујоршким грађевинама. Несхваћени филозофски критичар неолибералног доба, далеко мудрији од Славоја Жижека, сублимирао је томове квазилевичарских нарицања у једној јединој реченици рефрена своје реп класике из кућне радиности. Рефрен гласи: „Кућа, пос’о!” Није помињао тротинете. Ако му је посао био далеко, возио се метроом.
Нисам се узалуд сетио серије „Чернобиљ”, чије се емитовање некако поклопило с манијом возикања играчке која се пуни као смартфон. Спуштањем гвоздене завесе, свет је требало да буде хуманије место за живот. Претворио се, међутим, у глобални шопинг-мол. Није ли, уосталом, Југославија ушла у капитализам непрекидним рекламирањем изума названог стомак-елиминатор? Човек који је покренуо маничну куповину блесавог елиминатора био је Зоран Качар, рођени Земунац, продавац крпа на пијаци. Најпре је лично рекламирао револуционарни производ, али када се приметило да му стомак расте, уместо да нестаје, ангажовао је ознојене жене у трикоима које вежбају. Народи и народности су потпуно полудели за направом, заборављајући да је довољно да раде трбушњаке и забораве на бурек. Качар се толико обогатио да је нестао. Низ производа који су се појавили постали су мозак-елиминатори. Купујеш, јер само тако знаш да постојиш! Коначни крај биће када се, пред спавање, укључимо на пуњач.
