Најава надлежних да би ускоро могла да почне провера да ли послодавци запосленима купују месечне карте или им само уплаћују новац за те намене прилично је узнемирила и раднике и фирме у престоници. Осим што их занима на који начин би надлежни то контролисали, запослени се већ данима питају имају ли градски и државни органи права на тако нешто.

– На износ накнаде за превоз не плаћају се порези ни доприноси и зато може да се користи само за превоз. Неки послодавци злоупотребљавају ту законску могућност, па ову накнаду укључују у плату чиме варају државу јер не плаћају доприносе, а варају и запослене којима одузимају право на превоз. Зато ће, убудуће, послодавац бити обавезан да за сваки динар који исплати запосленом на име превоза докаже да је новац заиста за то искоришћен – истакао је ових дана заменик градоначелника Горан Весић.

Недавно је и Министарство финансија издало мишљење којим се указује да уколико послодавац нема веродостојне исправе на основу којих доказује да је на адекватан начин надокнадио трошак запосленог за пут до и од посла ти трошкови му се не могу признати као расход. А у те трошкове спадају рачун за куповину месечне претплатне карте, дневне или карте за једну вожњу, рачун за гориво у случају коришћења сопственог возила.

Али, да ли републички акти заиста баш овако уређују област плаћања превоза запосленима?

Делимичан одговор на то да ли је по закону најава да ће послодавци убудуће морати до докажу да је сваки динар исплаћен за превоз на то и потрошен даје управо важећи Закон о раду. У његовом 118. члану наводи се да „запослени има право на накнаду трошкова за долазак и одлазак са рада, у висини цене превозне карте у јавном саобраћају, ако послодавац није обезбедио сопствени превоз”.

То у преводу значи да фирма мора да исплати раднику трошкове за радне дане, односно за пут до и од посла. Али, у овом акту нигде се не наводи да компанија запосленом мора да купи месечну карту за превоз. У делу закона који се односи на казнене одредбе нигде није наведена новчана нити било која друга казна за послодавца уколико он не купи карту већ само уплати новац.

Пошто су све овe „претње” градских отаца отвориле питање „шта је најпаметније да се чини убудуће”, прецизније одговоре покушали смо да добијемо од оних који су оштрије мере и најавили – надлежних у граду.

Занимало нас је, између осталог, на који начин је планирано да се контролишу послодавци, ко ће бити за то задужен, шта ће и коме ће послодавци морати да достављају као доказ, да ли ће ово важити и за приватнике и за државна предузећа, као и хоће ли постојати казне и какве ће оне бити. Питање је било и да ли је ова мера већ заживела у јавним градским предузећима, пошто су то градски оци најављивали и раније. Одговори су изостали.

Али, објашњење је ових дана стигло од више правника. Како су указали, Закон о раду ни у једном делу не обавезује послодавце да купују карту запосленима, већ само да им исплаћују накнаду за превоз, а осим тога, како су додали, ни мишљење Министарства финансија није правно обавезујуће. Правници упозоравају и да Закон о раду ни у једном члану не предвиђа да радници који на посао иду пешака или бициклом морају да се одрекну надокнаде за превоз.

По свему судећи, ово је још један у низу пробни балон и покушај тренирања строгоће градских отаца који годинама не могу да нађу лековито решење за посрнули ГСП „Београд”. Надлежни су ових недеља најавили и појачану контролу у возилима ГСП-а, али и да ће возачи имати обавезу да прате оверу карата. Када је реч о већој бројности контролора, како незванично сазнајемо, о томе се уопште није разговарало нити је у плану.

Тешко је очекивати да ће заживети и мера „возач као контролор”. Већ дуже шоферима су већи проблем лоша возила којима управљају и стање у коме се налазе градске саобраћајнице, него да ли се валидирају карте.

Када је реч о путницима, већина њих и даље тражи да се уведу јефтиније дневне карте, да се поштује ред вожње, да не чекају по пола сата у шпицу, али и да возила буду исправна и чиста. Тек тада, како истичу, редовно ће почети да плаћају превоз.

Градски оци играју на другу карту – већ дуже понављају реченицу „Без боље наплате нема ни квалитетнијег превоза”. Тако се годинама понавља зачарани круг у коме нема победника.