На менију ресторана хотела „Шератон” у главном граду Уганде, Кампали, у редовној су понуди пребранац, карађорђева шницла, пуњене паприке… Гости могу да наруче и свињски гулаш, телећу чорбу, ћевапе. У овим јелима често ужива и сам „кривац” што је српски гурманлук доступан на реномираној адреси у далекој афричкој земљи. Данушка Кумара (37), извршни шеф кухиње у споменутом хотелу не једе гастро-ђаконије из наше земље само да би залечио носталгију за Србијом, у којој је живео пет и по година, већ зато што сматра да је ризница залогаја са наших простора укусна и здрава.

Ипак, шампионску позицију са ознаком „Made in Serbia” по њему заслужује дуњевача, али како искрено каже у разговору за наш лист, ретко има прилику да је попије у топлој Африци.

– Први пут сам пробао ракију од дуње почетком децембра 2009. када сам стигао не само у Србију него и у Европу. Тада сам се први пут сусрео и са снегом – уз осмех се присећа сусрета са нашом земљом професионалац који је пре ангажмана у београдском „Хајату” радио у ресторанима родне Шри Ланке и у Дубаију.

Помало нетипично за неког ко долази из тропских крајева, Данушка је заволео зиму.

– Када је хладно лепше се спава, лакше се подносе напори на послу. Ако се попије мало више, нема мамурлука, много пријатније се осећам када није топло – додаје наш саговорник.

Данушка је пре две и по године напустио Београд због нових професионалних изазова, али му то не представља препреку да одржава контакт са пријатељима стеченим овде и да годишњи одмор и слободне дане започне слетањем на аеродром у Сучину, а не посетом родитеља у родној Шри Ланци.

Одаје и да је много путовао по Србији, а и да сада, кад дође као туриста, наставља ту традицију. Разговор у нашој редакцији заказали смо дан пре његовог одласка на Копаоник, по ко зна који пут. На крају овогодишњег пролећног одмора испланирао је и посету Аранђеловцу и Топли.

– Мој посао ми је омогућио да живим на неколико континента. Из Азије сам отишао на Блиски исток, па у Европу, а сада сам у источној Африци. Зато могу да кажем да је Србија врло лепа, природа је изузетна, а људи су врло љубазни. И верујте ми да то није није фраза већ говорим на основу искуства.

Врхунски кулинарски мајстор обишао је, осим Копаоника и Златибор, Нови Сад, источну Србију. Боравио је у многим селима и упознао много тамошњих становника.

– Не могу да се сетим имена села и немојте да ми замерите због тога – искрен је Данушка.

Интересантно је да је инсајдерске информације где би требало да завири по Србији добијао од пријатеља које је стекао у београдском крикет клубу:

– На Шри Ланки је крикет веома популаран спорт. Тамо сам тренирао и играо у школском клубу. Једна од занимљивости и изненађења које сам доживео у Србији била је чињеница да се и овде игра крикет. Све време док сам живео у Београду тренирао сам крикет, ишао на утакмице. Нажалост, сада у Уганди немам времена за овај хоби.

Тренутно, на позицији извршног шефа кухиње, руководи групом од 65 кувара у ресторану хотела. Осим обавеза око набавке намирница, контроле квалитета, прорачуна како у што краћем временском року спремити послужење за неколико банкет сала за две и више хиљада гостију и даље кува, по пет-шест сати дневно.

Подршку за увођење на јеловник понуде из Србије у далекој Уганди имао је од колеге кувара из Турске и Александра Павловића, саборца из београдског „Хајата” који је управо на Данушкину препоруку стигао у Кампалу.

Име није деминутив

Данушкино име подсећа на деминутив имена са ових простора на пример – Данило, Дане. Уз осмех каже да је то помало необично име и у његовој домовни, а да је настало као комбинација имена његових родитеља.