Лампа – модел број 114 из 1939. године, дело је америчког индустријског дизајнера Волтера Дорвина Тига. Лампа ко лампа, рећи ће данас многи млади дизајнери, али само они који нису довољно проучили време модернизације дизајна у доба индустријализације и машинске ере. Данас, када је све по принципу „од данас до сутра”, тешко је замислити да неко из прве погоди из ког је времена, на пример, једна обична стона лампа.
Много је предмета из прошлог века, чији ће облик остати запамћен заувек, због своје јединствености.
Ова лампа има све атрибуте доброг дизајна: лепа је (на свој начин), функционална – јер добро осветљава радну површину на столу, квалитетно је израђена како по избору материјала тако и по конструкцији, приступачне је цене, стабилност на столу јој је беспрекорна и – модерно изгледа. Ипак, оно што ће привући највећу пажњу је њена савршена равнотежа. Конструисана је тако да у све можете посумњати али у равнотежу – никад. Та је карактеристика и те како важна када је реч о стоној лампи односно предмету који стоји на столу окружен са безброј других неопходних, мањих или већих ствари међу којима је прибор за писање, књиге, свеске, и још много тога у време пре компјутера.
Постоље које лежи на столу има класичан облик и на њему је прекидач. Вертикални држач није усправан (као што је то уобичајено), већ благо закошен, ширећи се према горе да би прихватио моћан, зналачки извајан абажур. Ова лампа била би крајње неупадљива да није те избалансиране равнотеже између постоља, држача и абажура, да је, на пример, држач вертикалан, а абажур овалан и симетрично постављен. Овако, релативно мала стона лампа изгледа као моћна скулптурална форма која на столу има дуплу функцију – да осветли површину и украси простор на један, за то време, веома савремен начин.
Волтер Дорвин Тиг (1883–1960)
Амерички архитект и индустријски дизајнер, први је у САД устоличио термин „индустријски дизајнер” – заједно са Рејмондом Левијем и Хенријем Драјфусом. Завршио је студије уметности у Њујорку. Био је изузетно свестран у погледу професионалних интересовања, бавио се ентеријерима, графичким дизајном, писао књиге… Упознао се са предностима модернизма боравећи у Паризу 1926. године где је прихватио револуционарне идеје Леа Корбизијеа. По повратку у Њујорк, оснива Студио за дизајн. Пројектовао је камере за „Кодак”, посуђе за „Пирекс”, лампе за „Полароид”, затим пијанина за „Стенвеј”, радио-апарате, павиљоне за многобројне изложбе америчког дизајна по свету, као и ентеријере за супермаркете, али и за „Боинг 707” (!) и изложбене павиљоне за „Форд”. Написао је веома тиражну књигу која је била изузетно инспиративна за индустријске дизајнере тога времена − „Design This Day − The Techchnique of Order in the Machine Age” (1940).
Арх. Радмила Милосављевић
www.dopisna-skola-ambijent.rs
