Novosti online

Лаж је креативнија, па и занимљивија од истине

За роман „Иследник” Драгана Великића је прошлог месеца добио другу „Нинову” награду, после „Руског прозора”, који му је исто признање донео 2007. године.

Рођен је 1953. у Београду, а одрастао је у Пули. У родном граду је дипломирао општу књижевност с теоријом књижевности на Филолошком факултету. Од јуна 2005. до новембра 2009. био је амбасадор Србије у Аустрији. Писао је колумне за „Нин”, „Време”, „Данас”, „Репортер”, „Статус”…

Досад је објавио десет књига: „Вија Пула”, „Астрaгaн”, „Хамсин 51”, „Северни зид”„Случај Бремен”, „Досије Домашевски”, „Дантеов трг”, „Руски прозор”, „Бонавија” и „Иследник”. Бавио се и музиком. Свирао је у рок саставима.

Живи у Београду у љубави са Александром Гловацки, новинарком Радио Београда и драматургом. Из првог брака има сина Вида (30), неуролога који живи у Бечу.

Како почиње прича „Иследника”?

Почетак овог романа је интригантан. Писмо о мајчиној смрти затиче писца у Будимпешти и оно постаје повод за отварање „црне кутије” због расплитања вишеслојних прича и детективског проницања у свакодневицу времена које више не постоји.

Да ли у роману пишете и о личним догађањима?

Да, али не само у овој књизи, већ у свакој пре ње. Овога пута сам главном лику дао своје име и презиме. Лична искуства су гориво за кретање сваке моје приче. Увек се полази од личног живота, чак и онда када се измишља. Пише се из властитог искуства.

Који је мото овог романа?

Једна значајна животна чињеница да се човек, после исповести, осећа горе него пре тог чина – јер остаје само са оном верзијом животне приче која се никада никоме не исповеда. То је из „Златног руна” Борислава Пекића.

Како доживљавате званичне истине?

Домаћа и светска дневна политика нас стално засипају низом информација којима се врши хипноза народа. Заблуде су неодвојив део живота. Лаж је креативнија, па и занимљивија од истине. Међутим, градити на лажи, значи градити без темеља.

У „Иследнику” пишете и о одласку у Пулу. Зашто?

Оба града, Београд и Пула, јесу моји градови. У њима сам провео највише времена и најлепше године живота, они су ме, сваки на свој начин, формирали. Али за разлику од Београда, Пула има море и медитеранске мирисе.

Шта вам даје море?

Тишину и мир. И то више у зимском периоду. Лети ми је на мору чак и досадно, смарају ме велике врућине и гужве. Наравно, на другој страни те приче о мојим градовима јесте Београд. Овај велеград има и посебан шарм, о коме је, на најлепши начин, писао Пекић у „Златном руну”, као и многи други писци и новинари. Поред Пуле и Београда, у животу су ми били важни Беч и Будимпешта.

Где проводите лето?

Углавном у Ровињу, али, наравно, и тада свратим у Пулу, јер мени је море чиста метафизика. Сви градови на мору су посебни. Ту ми је живот лепши зато што смо и ми, наш организам, 70 одсто вода.

Да ли имате нешто или неког у Пули?

Не, немам никога сем Пуле, а оно материјално што сам имао то је изгубљено у овом прошлом рату, који је, између осталог, био и рат пљачкаша на свим зараћеним странама. Тајкуни у читавом региону су настали на штету средње класе која једва да постоји на просторима бивше Југославије.

Шта вам је у животном плану најважније…

Одлука о месту где ћу убудуће живети. По свему судећи, биће то, ипак, и даље Београд. У то ме „убедио” и Пекић, кога и сад повремено прочитам, а у Пулу ћу, као и досад, одлазити понекад на по десетак дана, кад се у том граду одржава сајам књига, или на пропутовању из Ровиња…

… а шта у писању?

Од писања, које траје по две-три године за сваку књигу, овога пута ћу се одмарати мало дуже. Можда и годину дана. Након ове друге „Нинове” награде дуга је листа градова у којима су заказане књижевне вечери. Надам се да ћу од маја почети да радим на следећој књизи. Биће то роман о Београду. У том роману ћу се, како сад планирам, искључиво бавити једним сегментом Београда, града у коме сам добио најважније знакове поред пута.

Које писце посебно поштујете?

То је из ове перспективе тешко рећи, јер их има много. Али, лакше ће ми бити да поменем оне који су највише утицали на мене. То су, у најужем избору: Итало Звево, Набоков, Ками, Булгаков, Андрић, Црњански, Пекић, Киш, Крлежа, Сингер… Они су писали књиге чија је вредност вечита.

Колико је за писца важан избор професије?

Образовање је врло важно, али избор професије није пресудан. Има много писаца који нису студирали књижевност. На пример, Ернесто Сабато је био светски познат физичар, а лекари су били Чехов, Булгаков, Лаза Лазаревић…

Шта вам у култури посебно смета?

Кад је наша култура у питању, смета ми небрига власти. Ове године је за културу одвојено много мање новца него прошле. Није само сад за културу одвојено мање од један одсто буџета. Знам да је Синиша Ковачевић, пре неколико година, као народни посланик, рекао у скупштини да „буџет за културу није мали, већ увредљив”. И ником ништа. Та прича се понавља из године у годину.

Да ли сте бунтовни?

Никада се не мирим са постојећим стањем. Није важно да ли нешто заиста суштински можемо да променимо, много је важније не одустати. Ако нисте искрени према себи, једном ћете, неминовно, завршити на депонији. Зато више верујем у еволуцију него у револуцију.

Коју особину посебно поштујете?

Доследност. То је особина оних људи који вам, без задршке, у очи кажу оно што мисле.

Сви моји писци су за мене живи светови

Како доживљавате свет око себе?

Моје виђење света је лирско. Волим поезију. Моји песници су Кавафи, Дерек Волкот, Бродски, Збигњев, Херберт… Сви моји писци су, за мене, живи светови. Са њима комуницирам преко њихових дела.

Link Izvora

Klikni za komentar

Odgovori

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Na Vrh