BG

Леонид Кампе,председник Националног савета руске националне мањине у Србији:Руси у Србији су национална мањина, а не дијаспора

 

Најмлађи национални савет једне националне мањине у Србији је Национални савет руске националне мањине. Председник савета је Леонид Кампе, који је одвојио времена и дао нам опширна интервју у Трстенику, на обали Западне Мораве, а пре дегустације рибље чорбе. Ово последње немојте да вас чуди. И господин Кампе и наша екипа су били гости Рускиња из Трстеника и Западне Србије које су се такмичиле у спремању рибље чорбе, те смо имали среће – ем смо окусили врло лепо јело, ем смо дошли до могућности да известимо јавност о актуелном тренутку руске заједнице у Србији из прве руке.

Господине Кампе, реците нешто о себи.

Рођен сам 1965. године у Котору у Црној Гори, а праунук сам доктора Александра Карловича Кампе, који је, као белогардејац, био присиљен да, са супругом Ларисом и малолетним сином Владимиром, напусти Русију и за своју нову домовину одабере Краљевину Југославију.

По струци сам дипломирани инжењер рачунских машина (данас би рекли информатичар), 15 година сам био активно војно лице, од тога 10 година официр, демобилисао се на свој захтев после бомбардовања 1999. године, од тада сам радио у неколико већих и мањих компанија. Још увек сам запослен.

Ожењен сам, отац троје деце.

Из хобија се бавим хералдиком и историјом (углавном историјом «беле» емиграције). Радови су ми објављивани у више домаћих и иностраних публикација.

Шта нам можете рећи о конституисању Националног савета руске националне мањине? Колико чланова има Савет, одакле су чланови, чиме се баве?

Да бих дао потпун одговор, мораћу да се вратим, накратко, у прошлост и предочим читаоцима основне чињенице о постојању Руса у Србији.

Долазак

Руси су на овим просторима присутни већ више векова. У почетку су то била само спорадична досељавања појединачних породица које би се веома брзо асимилирале у локалну заједницу. Ове породице се одавно представљају као српске, а своје руско порекло наводе само као интересантну историјску чињеницу.

Прво озбиљније досељавање Руса на територију Србије бележимо током српско – турских ратова у другој половини 19. века када у Србију, под командом генерала Михаила Григоријевича Черњајева, долази велики број руских добровољаца који ступају у редове српске војске у борбама против Турака. Један број ових добровољаца одлучио је да остане у Србији и овде оснује своје породице, а најпознатији пример односа два народа је пуковник Николај Николајевич Рајевски (иначе инспирација Лаву Толстоју за лик Грофа Вронског у роману Ана Карењина) који је погинуо у Горњем Адровцу код Алексинца. Његово тело је сахрањено у Русији, а, по његовој жељи, срце му је сахрањено у Србији.

Највеће досељавање Руса на ове просторе десило се током Грађанског рата у Русији када је велики део руске војске, интелигенције, племства и осталих присталица царства морао да напусти Русију да би спасао голи живот. Ово се још увек сматра за до сада највећи политички егзодус у свету, а Србија је била прва држава која је отворила своја врата за прихват ових избеглица. Историчари се још увек не слажу око броја руских избеглица који су пристигли у Краљевину СХС (касније Краљевину Југославију), али се барата бројевима од 60 па до преко 75 хиљада људи који су се обрели на овим просторима. Мада је тадашња влада покушавала да плански распореди пристигле Русе на целој територији тадашње Краљевине, они су се трудили да се населе на територији Краљевине која је насељена већинским православним становништвом, дакле у данашњој Србији.

Стање пре Другог Светског рата

Интересантно је да су руси у Краљевини Југославији имали више права и слобода него данас. Такође је интересантно да су то управо она права и слободе које данас пропагирају европске институције које се баве питањима националних мањина. Руси су имали своја удружења (чак и струковна), своје организације, установе, фондације, школе, здравствене установе, часописе, издавачке куће, итд. Поред овога активно су били укључени и у комплетан живот Краљевине тако да су били оснивачи државних факултета, школа, института, предузећа, научних и културних установа. Истакли су се као уметници, педагози, лекари, научници, архитекте, пројектанти, чак и као извођачи радова на објектима путне инфраструктуре. Резултат њиховог ангажовања сагледава се у импозантној заоставштини, како материјалној тако и нематеријалној, коју су оставили на целој територији данашње Србије. Како је Краљевина за велики број Руса била само успутна станица за неку од западних земаља, велики број Руса је пре почетка Другог светског рата напустио ове просторе, тако да се рачуна да је почетком рата на територији данашње Србије било око 40 000 Руса.

Стање после рата

Ми, Руси, смо имали ту несрећу да нас комунистичке власти и у Југославији прогласе за непријатеље комунизма (из истог разлога као и у СССР-у). Укинута су нам сва права и слободе, у много случајева чак и право на голи живот. Чињеница да смо Руси само је погоршала стање после резолуције Информбироа и захлађења односа са СССР-ом. Део Руса је у том периоду физички уклоњен, срећнији (мада по броју занемарљиви) део је успео да се домогне неке од западних земаља, а доста породица су, у покушају да се спасу прогона, почеле да се изјашњавају као Срби, неке чак додавајући «ић» на крају презимена. О успешности овог прогона говори нам и званична статистика. Тако на статистичким извештајима видимо да је, од преко 40.000 на почетку рата, Руса на првом послератном попису 1948. године било само 13.329 док се на попису 1991. године само нас 2.473 декларисало као Руси. Ситуација се у последње три деценије донекле поправила, углавном захваљујући отварању Русије према свету и женидбама српских радника на привременом раду у Русији, тако да нас је на попису 2011. године било 3.247. Од тог броја, мушкараца има само 953, што говори о наставку тренда демографског урушавања руске заједнице у Србији.

Истовремено се вршила национализација некретнина које су биле у власништву Руса, њихових удружења и установа, док је покретна имовина отуђивана и добијала нове власнике, како у Србији тако и изван ње. На жалост, овај процес траје и дан данас. Све чешће се у медијима помиње наша заоставштина, док се нама, Русима, не придаје никаква медијска пажња, а о нашим прецима који су активно учествовали у стварању Југославије и данашње Србије све чешће се у ударним ТВ терминима говори као о криминалцима, (Сетимо се само серије «Сенке над Балканом».) без икакве могућности да нам се бар пружи шанса да нешто више кажемо сами о себи.

Формирање националног савета

Трачак светлости кроз ову доста мрачну ситуацију провирио је када смо услепи да отворимо посебан бирачки списак за припаднике руске националне мањине и да се упустимо у предизборне активности везане за избор нашег Националног савета. На нашу велику жалост, већ тада се показало да сви досадашњи проблеми не само да нису нестали него су се и намножили. Угњетавање Руса не само да није престало већ је добило и нове облике.

Преплашени и неповерљиви Руси нису масовно кренули да се уписују у посебан бирачки списак. И поред нашег великог залагања, на дан расписивања избора било је недовољно уписаних бирача да би избори за национални савет руске националне мањине били директни, већ је министар одлучио да се наш национални савет бира на електорској скупштини. Тада и почињу нови проблеми Руса.

Неке локалне политичке странке, које од свега руског имају само једну реч у имену, виделе су у будућем Националном савету средство за своју политичку промоцију као и за финансирање властитог рада. «Русофили» су у будућем Савету видели начин за личну промоцију и богаћење, било кроз отимање нашег материјалног наслеђа, било кроз коришћење државних фондова намењених раду националних мањина. Сви они нису чак ни свесни да постоје Руси који су већ неколико генерација на овим просторима, а камоли да познају њихове обичаје и културу. Држава је, сама, свесно или несвесно, стала на њихову страну, доносећи законе по којима је «национална припадност интимна ствар сваког појединца», што значи да свако може да се изјашњава како хоће. Истовремено су се појачали разни притисци на етничке Русе, већ и превише уплашене и неповерљиве, да се не упуштају у ову причу или да свој глас дају некој од већ поменутих странака.

Тако се за Електорску конференцију, која је одржана у Малој сали Дома Народне скупштине у Београду 4. новембра 2018. Године, пријавило чак 103 електора. Ако је сваки електор требао да сакупи потписе најмање 20 особа уписаних у посебан бирачки списак јасно је да је бирачки списак садржао преко 2 000 људи. Сасвим је јасно да су се у наш посебан бирачки списак уписивали људи који нису Руси и који су целу ствар схватили као могућност за остваривање неких својих циљева, а који немају никакве везе са Русима.

На скупштини је гласало укупно 102 електора, важећих гласова је било 100, од којих је листа коју сам ја предводио добила 58 гласова, односно 9 места у Националном савету, док је листа коју је водио Игор Петров добила 42 гласа, односно 6 места у Националном савету. На конституитивној седници која је одржана 30. новембра 2018.  године у Новом Саду присуствовали су сви изабрани чланови националног савета:

 

Са листе чији је носилац Игор Петров

  • Игор Петров (Суботица);
  • Слободан Николић (Шабац);
  • Драгица Јовић (Шабац) – од треће седнице уместо ње Горан Мешановић (Шабац);
  • Јован Ружичић (Шабац);
  • Милош Цветановић (Пожаревац);
  • Зорица Костић (Мало Црниће);

 

Са листе чији је носилац Леонид Кампе

  • Леонид Кампе (Београд);
  • Арсен Плахин (Јаша Томић);
  • Марианна Младеновић (Раковац, Беочин);
  • Марина Галогажа (Сремска Каменица);
  • Ирина Миљковић (Крушевац);
  • Милован Чурчић (Борча);
  • Лариса Милић (Београд);
  • Иван Романов (Јаша Томић); и
  • Наташа Младеновић (Борча).

На првој радној седници Националног савета, одржаној у Новом Саду 9. децембра 2018. године, усвојен је Статут националног савета руске националне мањине, изабран је председник националног савета (Леонид Кампе), секретар (Лариса Милић), два потпредседника (Арсен Плахин и Ирина Миљковић) и Извршни одбор (на челу са Марином Галогажом). Већ на овој седници почели су сукоби са групом коју предводи Слободан Николић. Ову групу чине већином они који су постали Руси тек уписом у посебан бирачки списак и који су од старта тражили да национални савет финансира њихову политичку странку (Руска странка). Како ову групу интересују једино новчана средства која треба да добије Национални савет, свима је било јасно да ће у даљем раду они да представљају само сметњу. На жалост, ова група, телефонским претњама, ширењем лажних информација преко друштвених мрежа, непоштовањем руског језика и културе, кроз захтеве да се преписка води само на српском језику и осталим сличним акцијама, не само да опструише рад Националног савета, већ директно угрожавају законом загарантована права и слободе његових чланова појединачно. О овми проблемима одмах су обавештени надлежни органи, али никакве реакције није било. Ипак су они Срби, а ми само тамо неки Руси, зар не?

Који су циљеви и задаци Савета?

Први технички задаци новоформираног националног савета били су да се формирају сви неопходни одбори и радна тела, да се пронађе адекватно решење за трајан смештај седишта националног савета, да се донесу све потребне одлуке да би национални савет могао да ради у складу са Законом о националним саветима националних мањина. Много већи и значајнији су циљеви који су били и остали пред нама. То су изградња добрих односа са осталим националним саветима националних мањина у Републици Србији, изградња добрих односа са државним органима Републике Србије са којима се очекује сарадња у даљем раду, изградња добрих односа са ОЕБС-ом и са Европским институцијама које се баве питањем права и слобода националних мањина, као и изградња добрих партнерских односа са институцијама матичне државе (првенствено Амбасадом Руске Федерације и Руским центром за науку и културу). «Циљ свих циљева» је да сви они препознају да у Републици Србији постоји руска национална мањина, да се смање притисци којима смо изложени и да нам се врати бар део права и слобода које су нам одузети током Другог светског рата. Од свих њих смо тражили и помоћ у решавању нашег највећег проблема, а то је демографски суноврат, који би могао да се ублажи једино пажљиво испланираним афирмативним мерама. У старту нам је било јасно да ће остваривање овог циља да потраје веома дуго, али да ипак постоји зрнце наде да ће ствари да се промене на боље.

Шта намеравате да учините у наредном периоду? Које активности можемо очекивати од Савета?

Први задаци, који су се наметнули сами од себе, били су: израда каталога материјалне заоставштине, израда каталога нематеријалне заоставштине и израда каталога знаменитих Руса који су активно радили на стварању и јачању Републике Србије. Рекао бих веома обиман посао при чијем извршавању нам је од круцијалне важности помоћ управо етничких Руса који су присутни на овим просторима већ више генерација.

Колики део Руса у Србији је укључен у рад Савета?

Свакако намеравамо да се што више повежемо са члановима наше мањине на целој територији Републике Србије – један од наших проблема је и тај што нас има на целој територији Србије и немамо градове или насеља у којима смо процентуално више заступљени. Овде нам велики проблем представљају и финансије – почиње септембар, а Влада нам још није одредила годишњи буџет, већ досадашње финансирање тече у виду аконтација. Велики проблем нам представља и чињеница да многи људи не знају чиме се у ствари бави национална мањина, тако да добијамо доста позива за помоћ од припадника дијаспоре – њима од срца помажемо али онолико колико можемо, углавном саветом или препоруком коме да се обрате. Проблеме нам праве и разна удружења српско – руског пријатељства и то тражећи од нас материјална средства или просторије за рад. На жалост ова удружења великим делом и не знају да постоје етнички Руси већ сматрају да се ми бавимо привредном или културном сарадњом са Руском Федерацијом.

Како оцењујете положај руске националне мањине у Србији? Који су највећи проблеми с којима се Руси сусрећу у српском друштву?

Један од задатака на који нисмо рачунали, а који се показао као најважнији, је решавање проблема са припадницима већинског народа и осталих мањина који су ушли у састав нашег националног савета да би преузели контролу над њим и из њега избацили Русе. (Знам да звучи сулудо, али, на жалост, то је истина.) Најгоре је што државни органи веома често одбијају да реагују на овај проблем, правдајући се флоскулом да «свако може да се изјасни како хоће», мада је сасвим очигледно да се тако обесмишљава сам појам националне мањине, као и да Европа неће баш добронамерно гледати на овакве «акције».

Како оцењујете сарадњу Савета с државним органима и локалним самоуправама у Србији?

Са институцијама Европе, посебно са ОЕБС-ом имамо изузетно добру сарадњу. Они су нас у старту препознали, врло су заинтересовани за наш рад, пружају нам помоћ кроз обуке, семинаре и веома им је стало да радимо у складу са законима Републике Србије.

Од институција Републике Србије, најбоље сарађујемо са Заштитником грађана. Стекао сам утисак да је то једина институција која инсистира на редовним састанцима са представницима свих националних савета и која је заинтересована за проблеме са којима се сусрећу све националне мањине. Градимо добре односе и са матичним министарством (МДУЛС), као и са Канцеларијом за људска и мањинска права, али не могу да се отмем утиску да они више траже него што нуде. Зрењанин је једина локална самоуправа која је показала интересовање за наш рад, а Министарство и Канцеларија стварају утисак да смо за њих и даље небитна групација.

Да ли Савет сарађује с институцијама Руске Федерације и како?

Са институцијама Руске Федерације имамо добру сарадњу, али само у оквирима у којима нам то допушта Амбасада Руске Федерације. Улажемо пуно напора да ту сарадњу појачамо и оплеменимо и надам се да нам то коначно и успева. Постоји обострана воља да се после 100 година коначно стави тачка на Грађански рат у Русији и да се коначно измире зараћене стране. Према неким информацијама, председник Путин је одлучио да се следећа година обележи као 100 годишњица «Беле» војске и ми намеравамо да активно учествујемо у томе и да промовишемо Србију као државу која је прва пристала да прими руску браћу на своју територију и која је одиграла велику улогу у том делу руске историје.

Трстеник, август 2019. године

Драгана и Љубомир Костић

(Израду овог медијског садржаја суфинансирало је Министарство културе и информисања Републике Србије. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не одражавају  ставове органа који је доделио средства)

Klikni za komentar

Odgovori

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Na Vrh