Novosti online

Љубав на немачком

Наш земљак Петровић, потајни, тихи авантуриста, сневаше још од прве младости да доживи љубав на страном језику. Волети се на српском већ му се досадило. Хтео је да упозна жену, девојку, која не зна ни да постоји на кугли земљиној Ваљево, ни да је Душанов Законик важан културни споменик на Балкану.

Жену сасвим новога мозга и срца, па да је испитује као тек пронађени континент. И потом, мада је по срцу био милостив, сневао је да му први син буде ванбрачан, и да то своје полусрпско дете само по слици упозна и тек покаткад за њим уздахне. У ноћ би измишљао љубавне фразе на француском, на немачком. И немачки му се некако згоднији чинио. „Како ли се смеши у заносу Немица, Бечлика, како ли руку стеже, да ли рамена и нос кокетно држи“, питао се узбуђено он.

Најзад, кад би одлучено да иде у Немачку, утону сав неколико месеци у готицу. Али сваку реч, сваки слог, гледаше да пресади испод његовог поднебља историје, права, литературе, у своју збирку љубавних изјава. Све што се није дало тако искористити, није му онога часа представљало вредност. И као свако одушевљење, и њему његова љубавна чежња за Немицом, поможе, те нагло савлађиваше тешкоће у језику. Уосталом Петровић је био савестан и у раду као у везивању машне, бријању, писању осмице, и стављању тачке. Ако тачка не испадне округла, он поврати перо да је преудеси.

Силазећи са воза у Минхену опази жену на перону и помисли: „Чини ми се имам среће: како дивну жену прво јутро сретох. Права Немица: љупка, тиха, пуна неке скривене милоште. Наше жене не знају такве да буду.“ Извесна, унутрашња ужурбаност беше га обузела: чинило му се у другим улицама и других јутара неће више срести ни једну жену. Али могао ју је само очима донекле пратити, јер је требало тражити стан и остале послове довршавати.

Три вечери узаманце склапаше реченицу којом ће непознату жену зауставити. Рећи ће јој (баш њој, Немици што ју је прву у Минхену срео): „Роза, Роза, куда журите?“ А када се она окрене, направиће се збуњен, рећи ће јој да му се учинило, да је своју пријатељицу срео. И тако ће почети љубав на немачком. Само Роза, по његовом плану, није смела бар првих дана познати да је странац, те је морао најпре учинити изговор. Зато се реши да своје домаће речи бар до Божића не проговори. А тај дан већ мора посветити своме језику. То ће му бити као нека посластица.

Склапао је пријатељство и са старим, беспосленим женама у парку. Најразговорнија је била госпођа што је изводила у шетњу свога папагаја. Њену је наклоност стекао распитујући је колико година има папагај, чиме се храни, где га је набавила

Међутим, брзо се на страни рашчује кад нови сународник дође, те сви похрле да се нараспитују о драгим домаћим ситницама. И тако настаде страшни бој између Петровића и његових добронамерних земљака. Њему се чинило да му сваком српском речју, коју чује, поткрадају малу немачку тековину тако напорно стицану. Он покушаваше да запечати свест, да би се речи које је од детињства слушао одбиле о њу као лопта. Да би се боље уклопио, те да не падне у искушење да српски проговори, за време док га обасипљу питањима, он рецитоваше у себи немачке стихове, као неки противотров, и одговараше насумице са да или не.

– Али што си ти тако расејан – питали би га забринуто – да ниси болестан; изгледаш врло нервозан?

– Не знам шта ми је, некако ми свачије друштво смета. Ужасно. Збогом.

– Та пођи, пријатељу, да се разонодиш овамо у кавани, где и ми седимо.

Али Петровић је већ био у далекој узаној улици још увек шапућући немачке стихове, иако је опасност била прошла.

Да би се спасао сународника, сутрадан се пресели у забачени крај вароши, где је самим Немцима био окружен; али како никога од њих није познавао, није му ни то много вредело. Морао је вребати разговоре пролазника на улици, не би ли слух немачком навикао, и слушати сваковечерњу свађу два кројача у суседној соби. Али они су говорили тако брзо, да их ни сами Бог не би разумео.

Петровић се тешио: „Опет су њих двојица кројачи, не знају ништа више од свог запата и овог језика, којим се не служе у ствари ни колико ја. Зар ће они читати Ничеа, Гетеа, Хајнеа? Једино, истина је, што се могу волети са својим Немцима без икакве муке. На томе им завидим.“ У тој усамљености његова чежња за женом, Немицом, снажно порасте. Али узалуд је његова љубавна изјава сваке ноћи порасла са по неколико реченица, своју станичну познаницу није могао нигде срести, а све му се чинило да друге жене не личе на Немице.

Међутим, чекајући сневани сусрет, он пронађе да се лутајући од магацина до магацина може језик пријатно учити. Улазио је свугде редом и смело запиткивао за цене, тражио да му се све покаже. Неки пут га буде и страх, кад устану дивне намирисане госпође и стану питати шта жели: да ли иглу пуну бисера или дуванску кутију од позлаћеног сребра. У одељењима за женско одело и рубље опкољавале би га мале насмејане госпођице. Он се чинио да у шали распитује како се шта зове, чему служи. А оне су му врло радо објашњавале.

Најљубазнији су бивали старци што продају бојене фигурице од земље; дечаке жуторумених образа који журе у школу са торбом о рамену; цвећарке са корпама љубичица; патуљке покривене пахуљом снега, са колицима пуним божићних играчака; онда ситне безбројне Венусе од гипса, беле мишеве са коцком шећера у зубима. Често је морао да купи по неколико тих стварчица, да би зато смео да дође до неколико пута на разговор.

Уосталом он је тај трошак стављао на терет љубави: све те ситнице већ је унапред испоклањао Рози и уза сваку већ је унапред био спремио одговарајућу нежност. Али најслободније се кретао по стовариштима, за собни намештај. Ту се могло до миле воље разговарати, ући у сваку од оних стотину преграда, где су стајале дубоке фотеље и канабета од коже, столови, ормари од најскупоценијег дрвета. Ту би се обично распитивао од каквог је дрвета грађено, где се израђује, има ли та фабрика своју филијалу у Југославији.

Други мајдан су била деца по парковима. Тако би са њима заподевао игру. Скоро свако, које би крај њега за лоптом протрчало, позвао би и упитао: „Како се зовеш?“ „Волиш ли ме?“ Деца би, скоро увек, једва чекала да се отргну, отрчала би за лоптом и по једном се зачуђено окренула. Склапао је пријатељство и са старим, беспосленим женама у парку. Најразговорнија је била госпођа што је изводила у шетњу свога папагаја. Њену је наклоност стекао распитујући је колико година има папагај, чиме се храни, где га је набавила. „Реци, добар дан, Жако, реци господину добар дан.“ „Како дивно изговара! Ви сте га учили?“ У том би деца пролазила и бацала камичке на папагаја.

Она је падала у праву презриву јарост: „Ето, они, они ће га убити, мог сиротог Жака; они су његови највећи непријатељи. Видите ли она, она мала девојчица што га сад онако крештаво задиркује.“ Крештава девојчица међутим била је дечак, али полуслепа жена није дечаке тако злим сматрала. Са папагаја она је прелазила на причу о свом некадашњем богатству.

Ипак је све то било врло мало. Све би се дало у шаку скупити; ниједна вијужица на мозгу није се могла из тога развити, ни један поглед Немице Розе није се могао тиме привући. А можда и претерана савесност Петровићу сметаше да буде својим успехом задовољан. Углавном у часовима утучености он жељаше да се бар опасно разболи. Тамо би, у болници, био по цео дан окружен болничаркама, Немицама. Можда би се у коју и заљубио. По целу ноћ би можда тихо, нежно, немачки, шапутали. И несмела нада овој болничарки даваше изглед жене са станице.

И мада је она на све ово одговарала изненађеним руменилом, он се ни сад не усуди да приђе: још није био задовољан својим немачким изговором. Плашио се да је не одстрани тиме што је странац

Али предвече кроз његов парк прође Роза. Он не саслуша реченицу Жакову, не стиже да га похвали, већ скочи и пође за њом по стазама. Али се не усуди ипак да је заустави својом реченицом: „Роза, Роза, куда журите?“ Успе само да она примети његов задивљени поглед, и да је издалека доведе до куће. Од тада његове је очи увек прво угледала отварајући тешка врата на кући. У ресторану, кад би она дигла чашу вина до усана и он би је дигао; кад би она звала келнера да плати и он би га звао. И мада је она на све ово одговарала изненађеним руменилом, он се ни сад не усуди да приђе: још није био задовољан својим немачким изговором.

Плашио се да је не одстрани тиме што је странац, „јер, мислио је, Немице су чудне жене, оне знају, верно и топло да воле, али сигурно не желе авантура.“ И настави са страшћу своје учење. Музеји га привукоше, тек кад примети да чувари воле да причају, и радо провођаше цело поподне са њима, ценећи често више њихов језик, од дивних слика, пред којима је стајао „погледајте, господине…“ развезе чувар своје избледеле, давно научене речи о вредности слике; а Петровић мисли: „Чим се упознам, водићу је у музеј. Знаћу бар колико какав луталица Енглез да јој о уметности говорим.“

И у ноћ збиља наглас рецитоваше своје проповеди о сликарству, не би ли се у изразу осмелио. Уопште он подели своје говоре на неколико група: један пут ће јој, говорити о уметности, други пут ће јој хумористично пружити своје опаске из парка, трећи пут ће јој показати како се разуме у женским украсима, одећи; онда ће јој говорити о економским приликама у Југославији (кад јој већ буде свеједно да ли је Немац или што друго). За овај последњи говор послужили су му разговори са вратаром, кога је занимало стање ракије на Балкану. Није могао да се наслуша, јер је њему подједнако пријао гутљај, мирис или бар реч о ракији. Узгредно је вратар, разуме се, морао слушати и о увозу и извозу у нашој земљи и о томе да Српкиње не знају а воле као Немице. (Разуме се вратар ипак није никако веровао у то, сматрао је да Петровић тиме хоће да се њему као Немцу удвори.)

И, Боже мој, кад се једном Петровићу у ресторану учини да му се келнери не обраћају онако нарочито разговетно и радознало као у почетку, он се одлучи да отпочне љубав. Уосталом можда је на ову одлуку утицао и поглед Немице, који се на њему дуго и топло пред саму ту одлуку задржао.

Он је причека пред вратима ресторана и пође за њом:

– Роза, Роза – бојажљиво рече – куда журите?

Девојка се збуњено окрете, а он покуша да објасни: „Опростите, учинила ми се моја познаница Роза“.

Немица несташно рече:

– Моје је име сасвим друкчије од имена које ви волите. Сумњам да ћете га моћи изговорити. Покушајте рећи: Милица.

– Боже мој – узвикну Петровић разочарано, на свом рођеном језику, и брзо настави немачки: – Ви дакле нисте Немица!

Девојка погледа с прекором и рече благо на матерњем језику:

– Ви мени нисте мање симпатични, што нисте Немац. Сигурно немате пријатеља?

Кроз неколико сати Петровић је себи говорио: „Милица је грациозна, тиха, топла, права Немица. Али ипак, зар сам толики пут превалио, пред толиким продавницама стајао, са вратаревим псом шетао, хвалио изговор папагаја Жако, бацио мозак на готицу, да се у Минхену у Милицу заљубим.“

(Политика 16. септембар 1928. године)

Link Izvora

Klikni za komentar

Odgovori

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Na Vrh