Zabava

Ljubav, strast i život: Upoznajte muzičare Beogradske filharmonije

Poslednji put sam na koncertu Beogradske filharmonije bila pre pet godina. Ortaka je neko ispalio, pa je u zamenu pozvao mene da krenem bez da platim kartu jer su unapred kupljene. Sjajno sam se provela i bila puna utisaka, rešena da u budućnosti bar jednom nedeljeno posećujem slične događaje. I do danas, nikad nisam otišla.

Niko od ljudi iz mog društva više nikada nije otišao, iako se redovno na afterima i kafama žustro raspravlja ko je čiji omiljeni kompozitor, i ko se na kog muzičara loži.

A onda sam pre mesec dana počela da gledam seriju Mozart in the jungle i progutala je u jednom zalogaju. Žanr vešto koketira na granici drame i komedije, a glavni likovi su članovi Njujorške filharmonije propraćeni svim svojim aplauzima, problemima, porocima i međusobnim odnosima koje dirigentskim štapom predvodi harizmatični Gael Garsija Bernal.

Zagolicalo me je šta se dešava iza kulisa Filharmonije grada u kom ja živim. Beograd nije Njujork, ali ovaj hram klasične muzike uspešno postoji već 92 godine i okuplja 94 muzičara starosti od 21 do 64 godina. Ubraja se u najbolje nacionalne orkestre regiona, a jedan od najupamćenijih nastupa u inostranstvu definitvino je onaj u Karnegi holu, u Njujorku.

Rešila sam da propustim jedan petak repetativnog đuskanja uz elektro komade beogradskih didžejeva, poslušam nešto “ozbiljno“ i saznam ko su ljudi iza svih tih instrumenata, velikih i malih. Čak i ljudi koji revnosno prate program Filharmonije, poznaju je kao celinu, retko ko po njenim stvaraocima. Želela sam da upoznam melodiju koju slušam, nivo po nivo.

Utrčavam u hodnik Filharmonije sat vremena pre početka koncerta. Čim sam ušla, zažalila sam što nisam obukla svoju najlepšu haljinu i stavila minđuše koje mi je poklonila baka za osamnaesti (one za posebne prilike). Ljubazni portir nosio je elegantno moderno odelo, a hladni mermer i sjajni, klizavi podovi prostorije nagoveštavali su svečanost. Sve je bilo čisto, draperjasto i svedeno.

Još uvek je tišina, nazire se blagi žamor muzičara koji se spremaju.

Ulazim u salu gde poređani instrumenti uredno leže tik uz stolice strpljivo čekajući svoje vlasnike. Sijaju se od uglačanosti. Mir i tišina. Svečana. Muzičari polako dolaze, pažljivo se provalčeći između stolica. Jedni gase cigaretu, drugi užurbano montiraju leptir mašne. Žene mažu usne karminom i nameštaju frizuru, a onda još gracioznijim pokretima nameštaju instrumente poput nekih najlepših asesoara. Čuje se po koji smeh, tiho domunđavanje, zatim raskašljavanje, ubrzo i prvo štelovanje i škripa instrumenata. Otvaraju se partiture, i čuju ujednačeni uzdasi.

Pristiže sve više muzičara, cipele odzvanjaju o drvene daske scene, svako uzima svoje oružje i poklanja mu se. Skoro svi žmure i vežbaju. Svako u svojoj simfoniji, Malerovoj, kažu, on im je omiljen. Vole glomazne, burne i energične kompozicije jer im dozvoljavaju da se razmašu. Svako svira svoje, i niko nikome ne smeta. Svaka žica kao poseban nerv. Kada bi se od ovog uvežbavanja napravila posebna kompozicija, bila bi remek delo.

Branislav, zvani Mata, svira kontrabas

Prvo sam prišla gospodinu koji je bio najnasmejaniji, i čini se najopušteniji u tom trenutku.

Nije ni čudo, gospodin Branislav svira u Filharmoniji već 36 godina i njen je najstariji član. Pored njega, pouzdano naslonjen na rame poput najboljeg prijatelja leži ogromni kontrabas. “On stoji tu, u Filharmoniji, ne moram uvek da ga nosim“, kaže Branislav, “ali imam ja još jedan, malo je lakši doduše, njega nosim sa sobom kada idem da sviram u kafani“. Što se tiče same muzike, više mu prija angažman u Filharmoniji, ali kada je provod u pitanju, od kafanskog nema boljeg.

“Sve vreme paralelno sviram u „Spomenarima“ i sada redovno nastupamo u „Zlataru“. Ranije smo svirali po celoj Jugoslaviji. Godinama na Svetom Stefanu, Plitvičkim jezerima, u hotelu Esplanada u Zagrebu. Zanimljivo je što sam u isto vreme svirao u Filharmoniji, a uveče u Esplanadi, tako da sam putovao po 880 km dnevno.“

Iako sada u oba orkestra svira kontrabas, Branislav mi je priznao da je njegova neprežaljena ljubav klasična gitara koju je nekad svirao i da su mu omiljene pesme za izvođenje “Alhambra“, „Asturijas“, i neke od Paka de Lusije.

Sa iskrenim smeškom priznao mi je i da žene vole muzičare, ali da nikad nije koristio svoj intrument u zavođenju, mada se rado seća ljubavi iz Ženeve, koja se desila baš na jednoj od njegovih svirki.

Još jednom se nasmejao, jer se po prvi put oseća kao pravi manken dok smo ga fotografisali, a on vredno pozirao. Obično ga deca pomešaju sa Deda Mrazom, kaže.

Ksenija, druga violina orkestra

Pored Branislava, u dugoj crnoj haljini do poda, sa elegnatno prekrštenim nogama u potpeticama sedi Ksenija. Stigla je da se našminka, pomalo užurbano i nervozno namešta violinu. Publika još nije počela da pristiže. Pitam je da li ima tremu. Kaže da ima, i da je trema uvek prisutna, manje ili više, u zavisnosti od težine koncerta. Baš ti teški i zahtevni komadi, omiljeni su joj izazov.

“ Otkako sam se rodila ja sviram, počela sam sa četiri godine. Ne sećam se da li sam ikada nešto radila, a da nisam svirala. Rečima ne mogu da se izrazim koliko muzikom. To je moj prvi jezik. Često sam čula komentare od nemuzičara da smo emotivni invalidi zato što sve što imamo da kažemo, to uradimo na bini i onda retko šta ostane da se kaže kada se koncert završi.Umetnici su veoma specifični, svoje emocije izražavaju na jedan drugačiji način“.

Ksenija je zamenik koncertmajstora, a osim violine bavi se pevanjem koje je dodatno ispunjava.

“Često se šalim da smo mi „izvođači radova“, sviramo ono što je neko napisao. A ovaj hobi mi je otvorio jednu novu dimenziju, odnosno improvizaciju gde smo mi, kao orkestarski muzičari, malo „tanki“. Zato me pevanje iz tog ugla obogaćuje jer mogu da razvijam stranu koju nismo razvijali kroz školovanje.“

Omiljeni kompozitori su joj Maler, Šostakovič, Čajkovski i Štraus, jer najviše uživa u delima gabaritnog i raskošnog zvuka.

Kornel, zadužen za najdublji zvuk orkestra

Kornel svira tubu, instrument za koji važi da poseduje najmoćniji i najdublji zvuk u orkestru. Tuba u partiturama nije pretereno zastupljena, ali kada proizvede zvuk, ne postoji ništa moćnije. Međutim, uprkos tome, Kornel je najvrednije vežbao od svih. Jedva sam uspela da ga uhvatim sa ustima van instrumenta. Jedva sam uspela i da ga vidim zbog veličine tube. Suprotno svom velikom i glasnom instrumentu – stidljivo je provirio.

Živi u Novom Sadu i svakoga dana dolazi na probe autobusom. Navikao se i uživa u tom vremenu dok ne stigne na Kolarac jer ga može iskoristiti čitanje i slušanje muzike. Kao mali voleo je velike bendove poput Pink Floyd, Count Bassi, Duke Elington, Michel Camilo, Arturo Sandoval, ali je slušao i džez. Nikada nije imao omiljenu pesmu jer mu se previše njih sviđalo istovremeno.

Bavi se i 3D animacijom, moduliranjem video igara i fotografijom. Najviše voli da fotografiše prirodu i njene pejzaže. Fascinira ga i makro fotografija, jer obožava mikro svet prirode.

Kaže, da biste dobro svirali tubu, prvo morate dobro da se ljubite.

Najverniji fanovi počeli su da pristižu. Nekoliko mesta na galeriji se popunilo. Sve vreme pogled mi je krala harfa u uglu sale. Zlatna, sjajna i velelepna. Morala sam da je pipnem i prođem prstom po žicama. A onda je u salu ušla Milana, i odmah mi je bilo jasno da je instrument njen.

Milana, harfistkinja. Školovala se na Kraljevskom konzervatorijumu u Hagu, Triniti koledžu u Londonu i Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu.

Milana se odlično seća svoje prve harfe.

“Nije bila kvalitetna, to je bio skup instrument, pa je od početka tu bilo gomile problema, kojih se sećam više nego oduševljenja što konačno imam svoj instrument. Ali zato kupovinu sledeće harfe, koju imam i dan danas, i koja je bila ogroman kvalitativni korak napred, neću skoro zaboraviti! Jedan pravi filmski road trip od Beograda do krajnjeg severozapada Italije i nazad, sve sa spavanjem u kombiju, odabirom pravog instrumenta u fabrici najrazličitijih floralnih dezena i trijumfalnim dolaskom u Beograd i uvodjenjem novog člana porodice u svoj dom.“

Harfa je jedan od najstarijih instrumenata u istoriji muzike, a to da je anđeoski i ženstven, po Milani je čist stereotip.

“ Za mene harfa nema puno veze sa anđeoskim glasovima, romantičnim karnerima i zlatnim cipelama – prosto iz razloga što ja lično nemam nikakve veze sa takvom estetikom. “

Milana se bavi i savremenom i improvizovanom muzikom, gde harfa tek nema naročitih ženstvenih karakteristika, kako ona kaže “ ona može biti baš snažna i potentna, sa ogromnom paletom najrazličitijih boja zvuka, taj instrument je nepresušni izvor novih zvučnih otkrića“.

Iako je broj muškaraca koji sviraju ovaj instrument dosta manji, Milana mi priča kako su oni jednako dobri muzičari i jednako inventivni.

Posmatram je kako gipko i graciozno pleše prstima po žicama, tretirajući harfu, kao svog gospodara.

Društvo na sceni pravila nam je i beba u Mileninom stomaku, koja se za svojih sedam meseci, već naslušala i te kako kvalitetne muzike.

“Puštam joj sve od simfonijske muzike do elektropopa, ili od eksperimentalne savremene muzike do rokenrola. Poslednjih meseci sam zaista slušala inspirativne koncerte – od Malera u Filharmoniji do Supersajlenta na beogradskom džez festivalu – te volim da mislim da će to sve uticati na budući sofisticirani muzički ukus mog deteta.“

Sale, mislio je da je sve što ga interesuje fudbal, a onda je otkrio udaraljke

Sale je maštao da bude astronaut, a pošto ga nisu primili u NASU, udaraljke su bile poslednji izbor pred propast jer je bio nezainteresovan za sve: “… kao u današnjem fazonu skloniti decu sa ulice i dati im hiljadu i jednu obavezu, u naše je vreme bilo – skloni sa ulice i stavi u muzičku školu.“

Ispred Saleta nalazilo se mnoštvo instrumenata, kao da je nekakva hobotnica sa hiljadu ruku. Pitala sam ga u šta najviše voli da udara.

“Najviše volim da lupim šakom o sto! Ceo život mi je u udaranju, stalno nešto moram da prčkam, da lupam. Trenutno, pored orkestarskih instrumenata, najviše volim da sviram kahon. Volim da udaram u sve živo, i u „zvanične“ instrumente i „nezvanične“ instrumente. Od velikog bubnja, preko doboša, činela, timpana, ksilofona, do najneobičnijih… na primer, svirao sam u vodu (Koncert za vodene udaraljke i orkestar, Tana Duna). Svirao sam bicikl (Pervertimento za bicikl, gajde i balone“, PBQ Baha)“.

Mesta u publici su se polako popunjavala, kao i stolice na sceni. Počela je da se stvara gužva, zanimalo me je da li muzičari sa scene vide publiku od reflektora, ali i muzičkog zanosa. Sale mi je rekao da vidi deo koji sedi na galeriji i povremeno im opipa puls. “ Važna je ta interakcija izvođača i publike“, kaže, “gledaš ih kako lutaju u mislima, kako sanjare, dremaju, slikaju se“.

Pitala sam ga i da li u klasičnoj muzici kao nečemu punom kanona ima mesta za modernizaciju. Odogovorio mi je da svakako ima, ali da to nije imperativ. Treba prihvatiti napretka koliko je to potrebno, bez da se izgubi primarna ideja. “I mi muzičari idemo u korak sa svetom i tehnologijom. Samo da nas ne zamene robotima. To bila bila velika šteta“, rekao je kroz smeh.

Najveći poroci su mu kafetin i koka-kola, mada kaže da je radost najporočnija stvar, i da ume da bude gora čak i od kafetina.

Nebojša, svira violončelo

Momak sa belom leptir mašnom utrčava na scenu i kreće da namešta svoj instrument – violončelo. Iako mu je vijetnamka koju je kupio devedestih omiljeni odevni komad, najlepše se oseća u koncertnom fraku.

Nisam stigla dugo da razgovaram sa Nebojšom s obzirom da su nas već terali sa scene, jer je pred vratima sale čitav red nestrpljivih posetilaca.

Saznala sam da svira u bendu Xanax čiju postavu čine vokal, dva sintisajzera, violočelo i bubanj.Zahvaljujući ovom bendu je 2011. u Zastavi 10, proputovao 5500km svirajući u Moskvi, Petrogradu i nazad.

U poslednje vreme potpuno je zaražen igricom Guitar Hero za Soniplejstejšn 3, za koju je kupio celu orkestarsku opremu. Rekao mi je i da nikada nije svirao devojci ispod prozora jer je njegov instrument malo nezgodan za romantiku, po prepušta Apokaliptici. Ali eto, zato će danas imati priliku da bude romantičan pred čitavom publikom.