У прошлости Партизановог кошаркашког клуба, љубљанска Олимпија је била ривал у неколико историјских утакмица – Љубљанчани су му нанели до данас најубедљивији пораз, од 43 поена разлике (1960), а и дуел са њима је био први меч „црно-белих” у којем су обе екипе постигле троцифрен број погодака (1963). Овога пута, у историјском здању „Тиволија” одиграли су још један сусрет за анале, са четири продужетка, после којих су домаћи славили са 118:115.

О колико ретком „маратону” се ради, говори рецимо то што је америчка професионална кошарка видела само три утакмице са више екстра периода. Највише их је имао окршај Индијанаполиса и Синсинатија 1951. године – шест. Коначан резултат је био 75:73 за Индијанаполис. Пет продужетака су играли Сиракјуз и Андерсон 1949. те Милвоки и Сијетл 1989. године. Од 1997. у НБА је виђена само једна битка са четири петоминутна додатка: толико је било потребно Атланти и Јути 2012. У америчком студентском шампионату (НЦАА) рекорд је седам продужетака, а у средњошколској кошарци САД забележено их је и 13.

Али, чак и то је краће од „најдуже утакмице” на – овим просторима. Ни мање ни више него реванш полуфинала Купа европских шампиона који је одигран у нашој престоници 21. марта 1965. године, између ОКК Београда и мадридског Реала, потрајао је – 113 минута. Како је пре неколико година објављено на сајту Евролиге, анализа је показала да је прво полувреме трајало 47, а друго 66 минута.

„Захваљујући неком трику, официјелни сат је откуцавао спорије него што би требало. На први поглед све је изгледало нормално, али у стварности један минут је трајао малтене дупло”, стоји у тексту под насловом „Најдужа утакмица”…

Пред 5.000 људи на Сајмишту, ОКК Београд је јурио „минус 23” из првог меча у Мадриду (84:61), и на полувремену водио са 45:32. У једном тренутку у наставку било је „плус 20” за наш тим, предвођен Радивојем Кораћем који је постигао 60 поена, али је на крају било недовољних 113:96. Била је то утакмица са још неколико будућих кошаркашких легенди: тренер ОКК је био Борислав Станковић, на клупи „краљевског” клуба Педро Ферандиз, а за записничким столом је седео и Француз Роберт Биснел, каснији председник Фибе.

„Пред овом `тројицом светаца`, виђен је изузетно неспортски чин. Ипак, због недостатка доказа, као и чињенице да је Реал напослетку прошао даље, све се завршило на критикама у шпанској штампи и закључцима београдских новинара да се `нешто догодило са официјелним сатом` – стоји у Евролигином евоцирању успомене на чувену утакмицу.

Ево како се тог дана присетио Борислав Станковић, преносећи и речи Ферандиза, у књизи „Џез баскет” (2013.) Александра Милетића.

„Једино не може да запамти име Гојка Радојковића, службеног комесара Фибе, јер тада су били комесари домаћи људи, пошто још није било довољно новца. Судије су биле неутралне, али комесар је био домаћи. Гојко је требало да контролише сат. И Педро прича: Одем код њега, а он каже: ’Шест минута’. Дођем после пола сата: ’Пет и по минута’. Ипак, то одуговлачење је више штетило нама. Управа клуба, која се договорила да се меч отеже унедоглед, није се консултовала са мном. Хтела је да се реваншира Реалу за лош третман који смо имали у Мадриду. А постојало је и оно да треба тући Шпанце због Франка. Да су кошаркашки зналци водили рачуна о времену, могли смо да добијемо утакмицу. У првом полувремену смо малтене стигли разлику и требао нам је предах. Међутим, неко је помислио да можда треба да решимо меч пре одласка на одмор. Тако смо почели да падамо, јер смо имали свега пет-шест врхунских играча, а Шпанци да се дижу”.

Прексиноћ у „Тиволију”, отвореном баш 1965. године, почетком другог полувремена се покварио сат, али само на телевизијском графичком приказу, па је режисер преноса често током игре приказивао семафор за трајање напада…