Коме је данас у овој похараној земљи добро, ако изузмемо профитере који су се као драгоцени капиталисти новог система обогатили на жртвама транзиције којој се не наслућује крај, професионалне патриоте који су добрано наплатили етно-бизнис или разне апаратчике који су се уденули у нише партијске власти, јединог поузданог послодавца – под условом да кротко и понизно слушаш?

Објашњавају нам да морају да се задужују зато што су се они пре њих презадужили – што су и претходници говорили за своје претходнике. При том, док директно завлаче руку у џепове, још желе да верујемо да је ово сада „патриотски дуг”.

Долазе избори, највећи демократски дијалог, богомдана прилика да отуђене странке чују шта народ мисли – ако је (народ) спреман да заиста стави прст на чело. У супротном, уколико допусти да све ауторитарнија политичка класа кроји наше судбине, и даље ће важити дефиниција: „Тамо где престаје дијалог, почиње Србија.”

Тврде да је идеологија укинута, али није укинута чињеница да се они који бране интересе власти, крупног капитала и послодаваца веома разликују од бранитеља права радника или бораца за социјалну правду, једнакост и солидарност.

Ко овде заиста брани ешалоне угрожених? По дефиницији би то морала да буде левица. Али, бежећи од етикета титоизма, комунизма или „црвене банде”, многи левичари побегли су од својих идеја и давнашњих програмских начела.

Савремена, аутентична, демократска левица је овој земљи насушна потреба, али и ми следимо неке друге токове: већина владајућих европских странака последњих година долази са центра деснице. Социјалдемократија је у кризи још од времена када је, у недостатку сопствених решења, прихватила тачеристички неолиберализам.

Данас су десничари потпуно изашли из сенке и са маргина се уселили у централне арене политичке борбе. Не само на истоку ЕУ – како се помало малициозно представља поводом избегличке кризе која је повампирила себичну националистичку нарацију спаса у затварању као одбрани од „страних култура”.

У Европском парламенту чак 114 посланика (више од 15 одсто) припада антиимиграционим партијама које траже драконске мере како би се онемогућио долазак и ограничило слободно кретање онима који су „дошли да троше европски новац”.

И овде су „традиционалне странке” с временом скретале удесно, не марећи много због губитка кредибилитета. Социјалисти су преко ноћи почели да се крсте приближавајући се социјалдемократији – која је у конфузији растрзана између жеље да буде део естаблишмента и потребе да критикује неолибералне рецепте и глобални финансијски капитализам. Демократска странка давно се преместила на центар.

Синдикати су подељени у правој мери, толико да постоје а да не буду сметња. Ко да гласно постави питање да ли је важнији страни инвеститор који забрани синдикат или српски радник, а да намах не буде убачен у антиреформску „пету колону”?

Србијом управља и, по свему судећи, још ће управљати странка десног центра, али у скупштину ће очекивано ући и жешћа десница која сања да ће национализмом, русофилством и тамјаном анестезирати свакодневне проблеме обичног човека. Као ономад.

Отворен је простор десним популистима који бирачима нуде примамљиву понуду: зашто гласате за копије, боље за оригинал. Свима њима ће у временима док се неједнакост драматично увећава а српска средња класа копни пред нашим очима, уста бити пуна социјалне правде.

Промениће се баланс моћи. Калкулација да ће власт оснажити сопствену позицију тако што ће се у ЕУ представити као брана против деснице може да се покаже као веома ризична. Левица је насушна потреба која би блокирала десни налет.

Срећом, пратимо и неке друге глобалне токове: управо због дефицита социјалне правде данас кува свуда по свету. Тако се и на српском политичком обзорју, истина ћушкана са свих страна, појављује аутентична левица, она која није наследник архаичних размишљања, већ нуди савремена и праведнија решења.

Њихово бирачко тржиште је захвално, али непредвидљиво.

Видим да су пензионери добили ново удружење странку – НУПС. Судећи по ономе што обећавају, било би логично да преузму контролу над великим бројем од 1,7 милиона пензионерских гласова. Да казне ПУПС који је, отвореном подршком „добровољном”, а у ствари харачком смањивању пензија, издао разлог сопственог постојања. Не знам, видећемо.

Видећемо и да ли ће се армија незадовољника масовније окренути левици, свом природном савезнику или ће се повиновати наслеђеним бирачким навикама и наставити да се мири са судбином; да ли ће смоћи храбрости да левицу уведе у скупштину, као корективну снагу или ће се летаргично препустити страху да странка или коалиција за коју би иначе гласали неће прећи цензус, па ће, због изборног система, њихов глас завршити на адреси којој није упућен.

Опасна су времена. ЕУ је својевремено имала храбрости да уведе санкције Аустрији због крајње деснице на власти. До скора је сасвим бојажљиво критиковала мађарског ултрадесничарског премијера, да би данас, иако неспремна да то призна, прихватила његов начин решавања мигрантске кризе.

Европа све више подсећа на времена болесних даладијеовско-чемберленовских компромиса Хитлеру тридесетих. Десница ме искрено плаши. Уколико Србија не створи снажан леви блок који ће чувати и себе и центар, десница је у будућности реална претња. Шта ћемо тад?

Угрожени човече, ти који се не налазиш на радарима политичара када штрајкујеш због неисплаћених плата, који си у власништву послодавца јер те продао синдикат, ти коме су отели део плате и пензије осуђујући те да немо посматраш бахато богаћање, ти коме више не дају ни земљу да ореш, ти који буквално одвајаш од уста да би подмитио чиновника у општини или службеницу у дому здравља док корупција односи милијарду евра годишње, ти који си спречен у научним истраживањима, ти коме се из дана у дан сужава друштво у коме слободно говориш, ти у кога ће се и током ове предизборне кампање заклињати разни политичари – мораш добро да размислиш.

Не утапај се у матицу која деценијама показује колико о теби (не)води рачуна. Ако хоћеш да добијеш, купи лоз, каже она стара пословица. Лоз се купује на биралишту.