Од нашег специјалног извештача

Минск – Фасаде палата пословних корпорација и дугачке, старе зграде дуж проспекта „Независност” у стилу сведене Стаљинове архитектуре, углачане су као да се џиновска спремачица сваког дана спушта са небеса и врши велико спремање Минска.

Фетиш чистоће постао је заштитни знак Белорусије и средовечна Ала смеје се мојој зачуђености пред стерилношћу двоипомилионског града, док ми открива како то није резултат небеског ангажмана зуза емигранткиња које су пошле за бољим животом, већ једноставне филозофије: „Што мање прљаш град, то ћеш га мање чистити!”

Није шија, него врат. Одлазим у Белорусију попут многих, натоварен предрасудама о Александру Лукашенку који крши људска права, хапси опозиционе лидере и не дозвољава да тамо допру зраци демократског сунца. Каква заблуда.

По повратку, мрско ми је да уђем у авион. Не излази ми се из соцреалистичког раја обогаћеног хедонистичким одајама, као што су хотелски џакузи у којем сам ленчарио и апартман на деветом спрату који подсећа на председнички.

Тим шареним излогом руске Европе чврстом руком управља председник Александар Лукашенко, демонстрирајући како је могуће да једна земља истовремено буде члан неколико потпуно различитих међународних организација.

Од Организације договора о колективној безбедности (ОДКБ), или руског војног савеза, потом Евроазијског економског савеза или руске ЕУ, до Партнерства за мир под окриљем НАТО-а и Источног партнерства под окриљем ЕУ.

ОПШИРНИЈЕ У ШТАМПАНОМ И ДИГИТАЛНОМ ИЗДАЊУ