У тренутку када овај текст настаје, још се не зна шта је Александар Вучић рекао патријарху Иринеју и члановима Архијерејског Сабора СПЦ. Али са великом вероватноћом се може претпоставити да (опет!) неће рећи ништа. Или барем ништа ново и ништа битно. Односно, да ће рећи више-мање противречне и међусобно неспојиве ствари.
„Ћути! Видиш како их све лукаво воза и купује време. Већ је седму годину на власти, а још није потписао. Сем тога, показало се да нам је до сада свака следећа власт била све гора и све попустљивија према страном фактору. Погледај ове из опозиције, ко зна на шта су ти све спремни?!“
Овако, или на неки сличан начин и уз сличну „аргументацију“, један део Вучићевих (полу)патриотских подржавалаца правда актуелног лидера СНС и свој прорежимски, или макар опортунистички став. Невоља је, међутим, што то уопште није тачно. Потписао је, итекако. То јест, аминовао је потпис Бриселског споразума са Тачијем 19. априла 2013. а лично потписао (са Исом Мустафом) његов наставак из августа 2015. (оних чувених „5:0 за нас“ Марка Ђурића). А о низу у међувремену потписаних и ратификованих споразума са НАТО да и не говоримо.
С друге стране, када је реч о Косову, више је него очигледно да опозиција по том питању није хомогена и право је чудо што режим (читај, Вучић) до сада поводом косовског питања на тој нехомогености није више инсистирао. Уместо тога, власт се определила за комотнију, али мање уверљиву варијанту да читаву опозицију, укључујући и њене „десне“, националне и патриотске сегменте, стрпа у исти „издајнички“ кош. Парадоксално, то заправо одговара и једнима и другима. Јер чињеница је да при некој иоале озбиљнијој јавној или скупштинској дебати о питању политике и стратегије КиМ опозиција тешко да би успела да остави утисак макар и минималног јединства. А власт би открила да се више слаже са деловима опозиције (не мислим ту само на ЛСВ и ЛДП, већ и на знатан део „другосрбијанске“, „грађанске“ и либералне јавности), него са добрим делом сопствених бирача.
Хоћу рећи, на своју и нашу жалост, актуелна власт (читај Александар Вучић) јесте потписала читав низ неповољних, скандалозних и по државне интересе штетних споразума. Зато је, уз повремене благе замерке, све ово време и имала подршку кључних политичких фактора у Вашингтону, Бриселу и Берлину – а многи су склони да кажу да је због тога и доведена на власт, или макар „благословена“ од стране водећих западних земаља у лето 2012.
У том светлу, ово садашње оклевање се може тумачити на два начина. (Или чак на три, узмемо ли озбиљно и ово, горепомнеуто, прорежимско тумачење о „лукавом плану“, завлачењу и куповини времена.) Или је реч (1) о континуираном „кувању жабе“, у смислу привикавања српског јавног мњења (укључујући и напредњачко гласачко тело) на „чињеницу“ косовске независности и мирења са том, наводном, чињеницом. Или је (2) услед суочења са све грубљим и нестрпљивијим захтевима да се „испоручи обећано“ (читај, признање косовске независности и столица за „Косово“ у УН), уз минималну или никакву компензацију са друге стране, током времена исхлапило про-ЕУодушевљење у врху СНС-а, па сад Вучић и другови гледају како да се чупају и избегну реализацију „испоруке“ – независно од тога да ли су то својевремено заиста обећали, или само намигнули, односно „наговестили спремност“ да по питању Косова буду конструктивнији од претходника.
Шта год да је у питању, готово сва истраживања – укључујући и она прорежимска – показују да је „жаба“ још прилично жилава, односно потврђују необичну упорност српског јавног мњења да се, упркос деценијском „кувању“, сагласи са признањем косовске независности. Једино није до краја јасно да ли је српској власти и Александру Вучићу због тога драго (јер би им то могло бити од користи уколико би збиља желели да промене курс, као што у том смислу стално шаљу сигнале у правцу истока, као и свом бирачком телу), или их то, заправо, нервира и омета у реализацији њихових спољнополитичких планова и обећања.
Ја сам готово апсолутно уверен да је у питању ово последње. Али, ево, теоретски допуштам могућност да је ипак реч о оном првом („куповини времена“). Нажалост, шта год да раде, то раде лоше. А цех ћемо, по обичају, платити сви, као народ и држава, без обзира на ком се делу политичког спектра налазили.
Уредник сајта НСПМ, народни посланик
Прилозиобјављениу рубрици „Погледи”одражавајуставовеаутора,не увек и уређивачкуполитикулиста
