Novosti online

Мадуру истиче време

Иако је земљу са највећим светским резервама нафте, богату и гасом, златом и дијамантима, довео до просјачког штапа, Николас Мадуро за све невоље у Венецуели криви „амерички империјализам”. Свестан да ће призвати сећања на дугу историју америчког мешања по Латинској Америци, шеф владе у Каракасу помиње ову и сличне синтагме кад год му се укаже прилика.

„Не желимо поново гринго интервенције. САД покушавају да изведу државни удар и инсталирају послушничку владу да би заштитиле своје интересе у Венецуели”, казао је недавно наследник Уга Чавеза, обраћајући се подржаваоцима са балкона председничке палате Мирафлорес.

Управо би смена Мадуровог режима била циљ нове америчке интервенције у Латинској Америци. Доналд Трамп је изјавио да не искључује ниједно, па ни војно решење и за легитимног венецуеланског председника признаје тамошњег опозиционара Хуана Гваида. Прошлог месеца се Гваидо, први човек скупштине, прогласио за шефа државе до расписивања слободних и фер избора уз благослов САД, Канаде и већине латиноамеричких и европских земаља. Бела кућа је затражила да се Мадуро повуче, али није незамисливо да ће га, ако буде одбијао да оде, она „погурати” из палате Мирафлорес. Шеф владе у Вашингтону окружен је спољнополитичким јастребовима – саветником за националну безбедност Џоном Болтоном, државним секретаром Мајком Помпеом и специјалним изаслаником за Венецуелу Елиотом Ејбрамсом.

Хладни рат као окидач

Како амерички историчар Џон Коутсворт пише у часопису „Ревиста” у издању Универзитета Харвард, Сједињене Државе су од 1898. до 1994. године 41 пут успешно извеле смену власти у Латинској Америци. Директно су интервенисале 17 пута, шаљући војску и обавештајце или ангажујући локално становништво које је радило за америчке службе. У осталим случајевима главну улогу су имали Латиноамериканци, али њихове групе не би освојиле власт без подршке Вашингтона. Овде нису урачунати примери кад су се САД умешале да би заштитиле савезнике да не буду уклоњени с власти. Нису побројани ни пропали амерички покушаји свргавања непожељних латиноамеричких владара, попут инвазије у Заливу свиња на Куби, коју су извели Централнообавештајна агенција (ЦИА) и кубански мигранти у САД у намери да оборе Фидела Кастра.

Према подацима невладиног њујоршког института „Глоубал полиси форум”, САД су од свог настанка до 2005. јужно од своје границе интервенисале око 80 пута. Доктрина шефа Беле куће Џејмса Монроа је 1823. установила да Вашингтон неће толерисати мешање европских земаља у Латинској Америци. Да у целој западној хемисфери види америчку зону утицаја потврдио је и председник Теодор Рузвелт, који је 1904. истакао да ће се САД мешати у унутрашње послове латиноамеричких земаља кад год буду сматрале да је то потребно.

Замајац америчког интервенционизма стигао је са хладним ратом, кад су се на простору од Тихуане до Огњене земље, који Америка сматра својим двориштем, будили прогресивни покрети, оспоравајући огромне друштвене и економске разлике међу грађанима. Зато што је у левичарским владама видео претњу по америчке компаније и опасност од ширења социјализма и совјетског утицаја у западној хемисфери, Вашингтон је помагао свргавање непожељних и устоличење десничарских владара. У Бразилу је 1964, уз помоћ ЦИА, изведен државни удар, после чега је на власт дошла војна хунта, која је управљала највећом јужноамеричком земљом 20 година. Уживала је подршку најмоћније државе на планети иако је хапсила политичке противнике и убила и мучила најмање 500 људи.

Кад је Салвадор Аљенде као марксиста дошао на чело Чилеа 1970, у Авенији Пенсилванија су помислили да би Сантијаго могао да крене стопама Хаване и национализује америчке компаније. Зато је ЦИА 1973. подржала генерала Августа Пиночеа, који је војним пучем свргао Аљендеа и завео диктатуру. Током Пиночеове владавине побијено је више од 3.000 људи, али то није угрозило његово савезништво са најјачом суперсилом.

И Бразил и Чиле су касније демократизовани и двехиљадитих су, што се дешавало и другде у региону, бирали социјалистичке лидере (Лула да Силва и Дилма Русеф у Бразилу и Мишел Башеле у Чилеу). Ипак, левичарски талас је заустављен, и десница данас влада у свим јужноамеричким државама, изузев у Боливији, Уругвају и Венецуели. У Бразилији је почетком године на власт дошао крајњи десничар Жаир Болсонаро, познат по величању двадесетогодишње бразилске диктатуре.

Централноамерички каравани као бумеранг

Болсонаро је омиљен у Трамповој администрацији, која жели да подигне зид на граници са Мексиком да би спречила долазак имиграната, међу којима преовладавају грађани Гватемале, Хондураса и Салвадора. Како пише „Хафингтон пост”, данашњи каравани на улазу у Калифорнију или Тексас су посредна последица вишедеценијског мешања Вашингтона у централноамеричка збивања. САД су свргле демократски изабрану гватемалску владу 1954. јер је њена аграрна реформа претила да оштети америчку компанију „Јунајтид фрут компани”. Осамдесетих се Вашингтон ангажовао у Никарагви да би подржао десничарске побуњенике у борби против социјалистичке сандинистичке владе. Потпиривање сукоба је изазвало деценију насиља у Никарагви и живот је изгубило 50.000 људи. Како конгресмени нису дозволили председнику Роналду Регану да финансира антикомунистичке побуњенике познате као „Контрас”, његова администрација је тајно и илегално продавала оружје Ирану и слала паре у Никарагву без сазнања и одобрења Капитола.

Ма­ну­ел Но­ри­је­га (Фо­то EPA/EFE)

Америка је стајала и иза Мануела Норијеге, који је обучаван у америчкој војној бази, да би касније почео да ради за ЦИА. После државног удара и доласка војне хунте на власт у Панами, Норијега се пео у хијерархији, да би 1983. постао де факто владар. Остао је амерички партнер и кад је у Стејт департменту постало јасно да он контролише шверц дроге и прање новца. Легендарни амерички истраживачки новинар Симор Херш је у „Њујорк тајмсу” 1986. писао да је „војни заповедник Панаме, земље од виталног значаја за САД у Латинској Америци, умешан у прање новца и трговину наркотицима а снабдевао је и латиноамеричке герилце оружјем”. Како је објаснио Херш, вашингтонски званичници су затварали очи пред овим чињеницама јер је Норијега сарађивао са америчким службама и дозвољавао трупама Пентагона да буду у Панами. Кад је Норијега коначно изгубио америчку наклоност, то је изазвало још једну интервенцију Вашингтона. Пошто је у САД подигнута оптужница, председник Џорџ Буш старији наредио је инвазију са 28.000 војника. Норијега је доведен у САД, где је и осуђен. Панама је и пре и после њега била место где се перу паре. Да је тако и данас, показали су „панамски папири”, откривши 2016. да се на размеђи два континента отварају фиктивне компаније да би бизнисмени и политичари из целог света сакрили богатство и утајили порез и да би се нарко-дилери укључили у регуларне токове новца.

Према критичарима Западног крила, иако капитализам никад није био стварно угрожен у Латинској Америци, нити је она била безбедносна претња по Вашингтон, Сједињене Државе су одлучивале да се мешају, навлачећи омразу у добром делу западне хемисфере. Зато Мадуро за обележја своје владавине – хиперинфлацију, несташице хране, лекова и струје, презадуженост код Русије и Кине и хапшења опозиционара – криви „гринго интервенционизам”. Мада америчке компаније и данас послују у Венецуели и купују тамошњу нафту, Вашингтон очекује од нове владе у Каракасу да буде отворенији према капиталу из Сједињених Држава. Уколико помогне свргавање Мадуровог режима, Трампова администрација рачуна с тим да ће Гваидо ослабити и везе које су чависти изградили са америчким ривалима.

Искуство из Салвадора и Никарагве за Венецуелу

Руке даље од Венецуеле – писало је на мајицама активиста док је Елиот Ејбрамс недавно говорио пред

конгресним одбором (Фото EPA-EFE/Јim Lo Scal­zo)

За човека који тврди да жели да се држи подаље од страних сукоба и ратова, Доналд Трамп је направио чудан избор кад је за специјалног изасланика за Венецуелу недавно одабрао осведоченог спољнополитичког јастреба с интервенционистичким искуством у Латинској Америци.

Као високи званичник Реганове владе, Елиот Ејбрамс је прикривао доказе о томе да је салвадорска хунта, која је уживала америчку подршку, масакрирала хиљаду цивила у једном селу. Током сукоба за време војне управе живот је изгубило 70.000 грађана Салвадора.

Ејбрамс је био и истакнута личност скандала познатог као Иран – Контра, кад је вашингтонска администрација незаконито продавала оружје Ирану да би без знања и одобрења Капитола финансирала антикомунистичке побуњенике у Никарагви (Контрас). Због тога што је о афери лагао у Конгресу, осуђен је на затворску казну, али је помилован за време Буша старијег. Буш млађи га је вратио у администрацију, где се истакао као архитекта инвазије на Ирак и подржавалац неуспелог државног удара против Чавеза 2002. Један је од ретких критичара републиканског кандидата на изборима 2016. коме је пошло за руком да уђу у садашњу владу.

Док су многи републиканци и неоконзервативци честитали Трампу на одабиру, Ејбрамсу се најгласније супротставила Илхан Омар, демократкиња која од ове године на Капитолу представља изборну јединицу из Минесоте. Муслиманска конгресменка сомалијског порекла пита се како да законодавци верују званичнику који је кривично осуђен због лагања у Конгресу. На критику да је незамисливо да ће Ејбрамс бити посредник који ће довести до преговора и мирног разрешења кризе, специјални изасланик одговара: „Нисмо усредсређени на догађаје из осамдесетих већ на догађаје из 2019.”

Link Izvora

1 Komentar

1 Komentar

Odgovori

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Na Vrh