• Gradovi

    МАЈКА ХЕРОЈ: МИРЈАНА ЈЕ РОДИЛА НОВАКА РАКИЋА ПОСЛЕ 16 ГОДИНА БОРБЕ, ИЗ ДЕСЕТЕ ВАНТЕЛЕСНЕ ОПЛОДЊЕ!

    БИТKА ЗА БЕБУ ЈЕ БОРБА KОЈА НЕ МОЖЕ И НЕ СМЕ ДА СЕ ИЗГУБИ

    Многи људи, током живота, пролазе кроз разна искушења. Боре се да заврше факултет или високе школе, труде се да нађу добро плаћен посао, реше стамбено питање, оду у иностранство. Ниједна борба није тако тешка и захтевна, као борба за потомство, борба за бебу. То је битка коју млади људи, брачни парови не смеју да изгубе. Неко до бебе дође лако и брзо, али је све више парова у Србији који до бебе морају да дођу дугогодишњом борбом, често и изван граница њихових људских и материјалних могућности.

    Мирјана и Бобан Ракић су пример људи којима се упорност исплатила.

    Упознали су се и забављали годину дана. Као круна љубави, уследило је венчање 20. фебруара 1999. године. Млади, срећни, пуни живота, Мирјана у 27, а Бобан у 29-тој години, желели су бебу одмах …

    После меденог месеца дана почиње пакао, изазван бомбардовањем.  Безбрижан живот и љубав младих супружника прекидају сирене,  шок, стрес, страх, уранијумске ракете, налети авиона, бомбе од по неколико тона.  Мржња и зло је јаче од љубави, Мирјана не остаје трудна.  Након шест месеци брака, током, по све нас, трагичне 1999. године, Мирјана и Бобан одлазе код гинеколога. Почиње страх, сумња да нешто није у реду…

    – Урадили смо све анализе, оне показују да је све како треба. Лекари поручују, опустите се и биће бебе… Укључују лекове, по неки кломифен, прегнил да се потпомогне зачеће. Уместо доласка бебе, почиње ход по мукама и битка за БЕБУ, почињу исповест за  Новостидана.рс Ракићи!

    Мирјана и Бобан ослушкују сваку реч на ову тему. Иду од немила до недрага, од травара, надрилекара, до баба и лекара… Сви поручују исто, све је у реду биће деце, само будите позитивни и упорни. Пролазе дани, месеци, године. Уместо  да су све ближе циљу, да се радују беби, тај циљ им изгледа све даље …

    –  Живимо у малој средини, каже Мирјана.  –  И као и свуда у унутрашњости, добили смо безброј питања. Готово при сваком сусрету, људи Вас питају, да ли има нешто ново, па шта чекате, па кад ћете? То Вам је као да вам сипају со на живу рану. На сваком сусрету пријатеља говори се о њиховим бебама, а ви ћутите. Бол је увек све јачи. Тишина у кући све тежа.  Од искрених питања, бриге из сажаљења, што је најгори осећај… Шта им вреди, воле се вредни су слажу се, али немају децу.

    Свака менструација значи и безброј преплаканих дана и ноћи, спуштања главе и скривања погледа при питањима на која нисам имала одговор.

    Читала сам, истраживали смо,  тражили одговоре, урадили безброј анализа, две лапароскопије хистероскопију.

    Ма мало је простора, да их све набројим.  Kрећу инсеминације и опет ништа.

    1. 2007. године крећемо у још одлучнију борбу.

    Пријављујемо се за прву вантелесну оплодњу о трошку здравственог фонда. Дуге листе чекања, напорне процедуре.  Долазимо најзад на ред 2оо8. године. Одлазимо у Београд решени да успемо. 45 дана живимо у престоници.  Спремамо се.  Мислим да је та прва била најоптимистичнија, али и најтежа због неуспеха.

    ШОК.  Бета је негативна…  ШОК…  Шта даље…

    Начелница слеже раменима. Тако је, како је, успешност је 3о посто, више среће други пут.

    Тотални психички пад. Kако се вратити кући, како кренути даље, како објаснити свима који су после 9 година ишчекивали позитивне резултате.  Доста времена је требало да се психички консолидујемо и кренемо даље. Супруг је био уз мене, али као и сваки мушкарац, препушта мени одлуку, шта даље.

    Сазнајемо за професора  Небојшу Радуновића. Крећемо у нову борбу у септембру те исте године.

    Опет неуспех, поново бета негативна. Више нема помоћи државе, суочавамо се и са финансијским проблемима. Треба обезбедити најмање 3ооо евра за један покушај. Мучимо се, радимо све и свашта, идемо све изнова, трећа, четврта, пета, вантелесна. Пролазимо као кроз кругове пакла. Ништа, негативне бете…

    Новембра 2010. године, шести покушај. Бета 472!  ТРУДНА САМ! Мојим мукама дошао је крај… Близаначка трудноћа,  лебдимо од среће.

    У 7. недељи почиње крварење… Хематом. Лежим на хуманој репродукцији у Вишеградској…

    У 9. НЕДЕЉИ ГУБИМ ЈЕДНУ, А У 10. НЕДЕЉИ И ДРУГУ БЕБУ. Чини ми се да умирем са њима… Било је страшно…. И сад сузе навиру на очи.

    Устајем, поново буквално, дижем се из пепела, тада још чвршће решена да успем.

    Заклињем се да нећу одустати док сам жива …

    2011. године још две неуспешне вантелесне оплодње. 2012 у мају опет ништа…

    У августу касни ми менструација, урадим бета тест… ТРУДНА САМ.  Нашој срећи нема краја. На прегледу све у реду за две недеље почиње крварење губим бебу….

    Покушавам да скратим причу, али просто је немогуће.

    Не умем можда да опишем и дочарам сваку бол и повремено срећу, али верујте памтим сваки преглед сваку ињекцију сваку сузу. 2013. године изненада ми умире отац. Е тада ми се свет срушио… Стала сам

    Годину дана нисам била ни жива ни мртва, оплакивала сам оца, себе, своју  судбину… Мислим да ми је то био најгори период у животу. На годишњицу смрти оца, на његовом гробу, одлучујемо да наставимо борбу где смо стали. Професор Радуновић, коме сам безгранично захвална за сваку реч подршке, укључује сву могућу терапију… Све време супруг и ја ником ништа не причамо…

    Одлазимо на ДЕСЕТУ  вантелесну. Шта рећи, што већ нисмо?

    Аспирација супер пролази, враћају ми три ембриона. Е, онда крећу дани најтежи у целом поступку.

    Чекање, наде, сумње и страхови.

    Да ли да лежим или не, почиње да ме боли стомак, све јаче и јаче. Сваког часа очекујем неуспех. Али ајде, да видимо ту бету.  Одлазимо на тест 12. дана. Чекање је најгоре и најтеже у целој нашој борби. Резултат у 18 сати. Звони телефон. По први пут супруг се јавља и по први пут не видим ништа на његовом лицу… Kао да је вечност прошла.. Пита ме, шта мислиш… Не мислим ништа, рекох, говори па да се заврши и ова агонија.. А стомак само пулсира. Kаже, ТРУДНА СИ… Бета 400. Вриштим, плачем, дрхтим, мислим да сањам, грлимо се, љубимо.

    А онда тајац, шта ако опет буде ко са предходним трудноћама.

    Стишавамо емоције истрасти. Крећемо корак по корак, до краја.

    Трудноћа је била ризична, лежала сам скоро све време у Вишеградској… Скоро да нисам дисала, дани су споро пролазили…

    Први ултра звук.

    Два бебца, један нема срчану реакцију.

    Друге анализе све добре. Спремамо се за амниоцинфезу, а  у 18. недељи одустајемо због контракција и радимо Нифтa тест.

    Стижу резултати све је у реду. Носим сина “миладина“, тако сам му тепала.

    Нижу се ултра звуци, прегледи, пролазе дани…

    У 30. недељи скраћује се грлић, прети превремени порођај.

    Само да што дуже издржим 29.06.2015. у 4 ујутру пуца ми водењак, порађам се у 14.10 у 34. недељи.

    Супруг Бобан ме све време бодри, не плачи СТИЖЕ НАШ НОВАК.

    После порођаја интензивна нега, питам како је мој син

    Kажу добро је стабилно у инкубатору и то је све.

    Не знам како да опишем те тренутке.

    Утрнула сам од страха.

    Опет чекање.

    Имао је два кила прикачен на све могуће апарате, у инкубатору.

    Борио се за живот и он,  исто, можда и више, него ја за 16 године борбе за бебу.

    После пар дана могла сам да га помазим по ручици… Ех, среће моје.

    После 12 дана излази и инкубатора и 23. јула одлазимо кући.

    Све време у породилишту са нама Нолетов анђео чувар, педијатријска сестра из Параћина, Сарица наша.

    Скромно смо прославили његов долазак кући јер нам је тако речено… Мали је… Вируси владају, заштитите га.

    Остајемо сами супруг и ја са њим.

    Гледамо се, гледамо њега.

    Да ли дише, да ли се помера, да ли ћемо умети да га чувамо?

    Ја раздражљива, а супруг јачи него икад…

    Прва његова годиница тешка… Kонтроле… Прегледи…

    Да ли ће да чује, види, прича, хода. Увек све у реду и хвала Богу све је то сада иза нас. Новак сада има 2 године и 4 месеца

    И није што је наш, али је стварно дете какво се само пожелети може.

    Питамо се, како смо уопште толике године живели без њега? Грлимо га, љубимо по цели дан и размазили смо га, али нека, неће увек бити дете. Прославили смо крштење, први и други рођендан, уз песму и пријатеље.

    Имамо доста година, ја 46, супруг 48. И мислим да смо добри родитељи и да је Нона бомбона, срећно и здраво дете!

    Женама које се боре за бебу, поручујем само једно:  једно знам сигурно, опет  бих се борила и све издржала да дођем до циља и среће, бебе наше!

    Љиљана Петковић

    Фото: приватна архива породице Ракић

     

     

    2 Komentari

    2 Comments

    1. JELENA

      9. новембра 2017. at 22:40

      SVAKA CAST, PREDIVNA PRICA!

    2. Dejan Vlasotince

      12. новембра 2017. at 14:08

      Jug Srbije demografski nestaje. Mora se hitno nesto uciniti. Mediji mislim da nedovoljno pisu o najvecem problemu Srbije.

    Odgovori

    Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

    Na Vrh
    Social Media Auto Publish Powered By : XYZScripts.com