Фестови дани одмичу и оно што је на централном фестивалском месту, у дворани Сава центра уочљиво, јесте да је број гледалаца на пројекцијама иностраних већи од броја гледалаца премијерних домаћих филмова. Зашто је то тако, питање је на које би одговор захтевао опсежнију анализу и већи простор него што је овај новински, посвећен данас актуелним филмовима на Фестовом репертоару.
Са свечаног отварања 66. Берлинала на 44. Фест стигао је „Аве Цезаре” (Hail, Caesar!) Џоела и Итана Коена, прилично забаван омаж последњим годинама холивудске златне ере, са освртом на надолазећу еру Хладног рата и Мекартијевог лова на комунистичке „вештице”. Период је то тек нешто мало одмакао од Другог светског рата, када у холивудским студијима још увек владају чврсте продуцентско-капиталистичко-хришћанске руке, што контролишу и судбине и биографије глумачких звезда. То је и период када се у занетим холивудским писцима и сценаристима рађају симпатије према црвено-социјалној правди совјетског типа. Између те две холивудске крајности Коенови и смештају своју комичну причу, чврсто ослоњену на галерију ликова предвођену ликом велике драмске холивудске звезде Берда Витлока (у лакрдијашком тумачењу Џорџа Клунија), прилично глупавог у стварном животу ван филмског сета.
И иначе се овај филм Коенових, осим на визуелну, стилску и техничку беспрекорност, ослања на снажну игру глумаца попут Џоша Бролина (продуцент), Алдена Еренрајха (звезда каубојаца Хоби Дојл), Тилде Свинтон (улога близнакиња Торе и Тесали Такер), Франсис Мекдорманд (филмска монтажерка С. С. Калхун), Скарлет Јохансон (лик Ди Ане грађен према Естер Вилијамс), Ченинга Тејтума (звезда мјузикла)… Осим на Фесту, овај филм је од данас и на редовном биоскопском репертоару.
У програму „Фокус Европа” данас може да се види и како се италијански редитељ Лука Гуадањино прилично храбро одлучио за још један римејк филма „Базен” Жака Дераја (онај са Роми Шнајдер и Аленом Делоном ), учинивши то кроз неку врсту енергичног омажа рокенрол свету с краја двадесетог века. Свету љубави, лепоте, жеље, страсти, секса и сексуалности, музике, опасности, какав више не постоји. Своја четири актера у филму „Распрскавање” (A Bigger Splash), чије ликове тумаче Тилда Свинтон (рок легенда Маријен Лејн), Матијас Шеонерест (њен партнер Пол), Рејф Фајнс (хиперактивни музички продуцент и бивши Маријенин љубавник) и Дакота Џонсон (продуцентова ћерка са понашањем праве Лолите), Гуадањино је сместио на острво Пантелерија, ближе Тунису него Италији. Отуда се у том елитном, декадентним и интимним драмама набијеном богатунском музичком свету, појављују и избеглице са севера Африке што филму „Распрскавање” даје на актуелности и на неочекиван начин га удаљава од филмског узора, Дерајевог оригинала…
Из филма „Отаџбина (Фото: 44. Фест)
Филм „Отаџбина” у режији Олега Новковића према сценарију Милене Марковић, премијерно ће бити приказан у великој дворани Сава центра у 19 часова. Биће то прилика и за поздрав и великој глумачкој екипи у којој су и: Нада Шаргин, Вук Костић, Марта Бјелица, Небојша Глоговац, Анита Манчић, Милица Михајловић, Бојан Жировић, Дубравка Ковијанић, Марко Јанкетић…
Говорећи у интервјуу за Фест о „Отаџбини” и теми искупљења Олег Новковић је рекао: „Што се тиче искупљења, ја сам потресно и иронично приказао како људи – који су као већина недовршени, пуни страсти, више лоши него добри – покушавају да спасу своју душу и нађу неки смисао”.
О присутној симболици у филму, нарочито о симболу јагњета, Новковић каже: „Симболи нису тако једноставна ствар, зато их и користимо. Исус је божје јагње који на себе преузима грехе света. Јагње може бити симбол жртве која се чини за друге. Може бити симбол нежности, невиности, обнове, тријумфа живота над смрћу. Може бити симбол Исусовог тријумфа и моћи, његове чистоте или његовог страдања. Зависи како се приказује. Ја се не бавим невиним жртвама, ја причам причу о уништењу”.
Новковићева „Отаџбина” је један од филмова у такмичарској селекцији Српски филм чијим жиријем председава Драган Бјелогрлић.
В. П. – Д. Л.
Из Главног такмичарског програма, међу филмовима о чијим вредностима свакодневно већа жири на челу са руским редитељем Павелом Лунгином, за ову прилику бих издвојила дебитантске филмове: мађарски „Дете среде”, бугарски „Жеђ”, гватемалски „Вулкан” и ирански „Нахид”.
„Дете среде” Лили Хорват је филм сигурне режије и аутентичне естетике. Као квалитет има и добро написану причу о младој самохраној мајци Маји, чији четворогодишњи син дели њену судбину. И он је становник дома за незбринуту децу из којег је, тек недавно, изашла и његова мајка. Хорватова је фокусирана на борбу своје јунакиње да преузме контролу над сопственим животом, али и да победи самодеструкцију која је на сваком кораку прати. Маја се труди највише што може да испуни давно добијено пророчанство да „деца рођена у среду могу у животу да постигну све што желе”, а све са циљем да коначно добије дозволу да се сама брине о свом детету. Овај наоко суморни егзинстенцијалистички филм пун је људскости. Људских врлина и мана које Лили Хорват истура у први план приказујући борбу људи са својом несрећном судбином и са самима собом. Филм вредан пажње…
Бугарски филм „Жеђ” Светле Цоцоркове, фасцинантно је естетско достигнуће (мајсторска фотографија Веселина Христова) са минималистичком причом за пет губитничких ликова у руралном планинском подручју и драмом која сведочи о суши људске душе и жеђи за љубављу…
За свој дебитантски филм „Вулкан” (Ixcanul) аутор из Гватемале Хаир Бустаманте освојио је прошле године у Берлину „Сребрног медведа”, награду „Алфред Бауер” за играни филм који отвара нове перспективе. Прича о судбини берача кафе на плантажи у подножју активног вулкана, која се прелама кроз лик седамнаестогодишње Марије, припаднице племена Маја, уједно је и прича о откривању сопственог света и културе. Света у судару са сновима о блиставом животу у САД…
Ирански „Нахид” младе редитељке Иде Панаханден, о проблемима кроз које пролази млада распуштеница у покушајима да се поново уда и то за човека којег веома воли, модерно је режиран филм снажног друштвеног ангажмана и визуелне поетике која и иначе често краси иранску кинематографију…
Уколико на ове филмове наиђете у некој од Фестових дворана широм града, немојте их пропустити.
