Овогодишње смањење субвенција за биљну производњу могло би да се одрази на квалитет и цену домаће хране, упозоравају незадовољни произвођачи. Пољопривредни аналитичари, међутим, имају у том погледу подељена мишљења.
Јесте, кажу, биће мање пара, производња ће бити нешто скупља, али цене хране се формирају на основу понуде и тражње, не само на домаћем, већ и на иностраном тржишту. Истина је да је буџет недовољан и да га ваља га што рационалније расподелити, али пољопривредницима, кажу стручњаци, можда више од беспарице смета честа промена аграрне политике.
Милан Простран, аграрни аналитичар, сматра да ће смањење субвенција директно утицати на пад потрошње квалитетног ђубрива, лошију обраду земље и смањење употребе квалитетног семена и садница у производњи поврћа и воћарству. Коначна последица биће пад конкурентности домаћих произвођача која је ионако озбиљно угрожена.
– Паори се с правом буне. Честа промена аграрне политике у последњих 15 година, па тако и политике субвенција, не доноси ништа добро фармерима. Морате имати бар пет година стабилан систем подстицаја да бисте имали неке ефекте – каже Простран. Сматра да без издвајања из државне касе бар 10 одсто за пољопривреду (сада је испод пет процената) Србија не може да очекује развој аграра нити повећање конкурентности. „У државама ЕУ субвенције у пољопривреди су три до пет пута веће него код нас”, истиче наш саговорник.
Субвенције за ратаре, да подсетимо, ове године су три пута мање него у 2015. иако је буџет за подстицаје остао исти као прошлогодишњи (око 28 милијарди динара). Одлучено је да новац ове године буде другачије распоређен пољопривредницима. Укинуто је регресирање горива, а регрес за минерално ђубриво смањен са 3.000 на 2.000 динара. У сточарској производњи субвенције су остале исте, као и премије за млеко. Процена државе је да је сточарство тренутно најугроженије. Оваква одлука изазвала је бурне реакције пољопривредних удружења која предвиђају изузетно тешку годину за ратаре.
Аналитичар Војислав Станковић сматра да за сада Србији не прети раст цена хране, јер је понуда већа од тражње. Он подржава одлуку владе да се повећају инвестиције, а такође сматра и да Србија треба постепено да иде „на укидање плаћања субвенција по хектару”.
Такозвани развојни систем плаћања (давање подстицаја по хектару) први пут је уведен 1994. године у Европској унији, јер су државе имале велике залихе пољопривредних производа. Ратари су добијали подстицаје иако практично нису имали обавезу да било шта производе, нити их је ко контролисао. Унија је делимично одустала од оваквог система плаћања, мада је у неким државама таква мера и даље на снази, објашњава наш саговорник. Код нас је овај вид подстицаја уведен 2007. када је почела пракса да се пољопривредницима плаћа око 100 евра по хектару.
– Ми нисмо у тој ситуацији. Морамо најмање да удвостручимо производњу у воћарству, повртарству и сточарству и зато нам је потребан другачији систем подстицаја – истиче наш саговорник.
У Европској унији у произвођачким ценама свих пољопривредно-прехрамбених производа субвенције учествују и до 30 одсто. Из заједничког буџета највише се подстиче производња јунећег меса („беби бифа”) са 41 одсто. Петина новца одлази на производњу крављег млека, док се 12 процената издваја за овчарство и козарство. Узгој свиња се, рецимо, уопште не субвенционише. Фармери су због великог загађења животне средине чак оптерећени и еколошким порезом. Око 10 одсто буџета издваја се за производњу тзв. протеинског биља (соја и уљана репица), а свега пет одсто подстицаја одлази на узгајање воћа и поврћа…
„Србија такође треба да се оријентише на овакву структуру плаћања подстицаја”, закључује Станковић.
