• Analize I Kolumne

    Марш на Дрину и Лили Марлен

    Lili Marleen poster

    Вест да је кувар у сред Београда добио отказ због песме никога не може да радује.

    Придружујем се захтевима да се несрећни Марко Орељ врати на посао.

     

    Међутим, противим се и сваком шовинизму, а нарочито тако глупом да се манифестује кроз мржњу према песми.

    Конкретно, песма „Лили Марлен“ је написана током Првог светског рата, а окрет судбине је хтео да постане популарна управо емитовањем на Радио Београду.

    Наиме, на почетку Другог светског рата компонована је музика за ову песму и снимљена је грамофонска плоча на којој је певала Немица Лала Андерсен.

    Ради се о песми која је на граници шунда, тугаљивој причи војника који је послат у рат далеко од куће.

    Издавач плоче је ишао у сусрет тржишту и у време мобилизације немачке војске у Другом светском рату снимио песму и понудио је тржишту, али с малим успехом.

    Две године касније, у окупираном Београду, радио станица у програму за немачке војнике пушта у етар песму коју нацистички режим дочекује на нож – била је превише сентиментална за њихов укус.

    Гебелс је забрањује, али убрзо попушта под захтевима војника широм Европе који су желели да је слушају, укључујући и маршала Ромела.

    Убрзо се снима енглеска верзија, па америчка (пева Марлен Дитрих), а песму слушају војници обеју страна.

    У нашој култури, песма „Лили Марлен“ постаје симбол окупације што се лепо види на филму, нпр. у „Балкан експресу“ или у „Подземљу“.

    Вероватно се у наведеним чињеницама крије и узрок сукоба због кога је Марко Орељ остао без посла.

    Гост из Немачке, вероватно без икакве зле намере, ужива када чује познату љубавну песму у граду из кога је лансирана у свет пре више од седамдесет година.

    Марш на Дрину

    Србин из Хрватске и у колективном и у личном сећању, вероватно, ту песму повезује с патњом и страдањем.

    На крају ћу навести пример који сам лично доживео и који је, на први поглед запањујућ, али јасно показује да се и најдубље разлике могу превазићи.

    Читалац ће се сложити да Аустријанцу не може претерано годити извођење марша „На Дрину“.

    Пролетос сам имао прилику да уживам слушајући мелодију српског марша написаног поводом велике победе над Аустроугарском војском и то, нигде другде, него у најстрожем центру Беча, на улици у близини Штефандома.

    Ко не верује, нека погледа снимак.

    Мислите о томе.

     

    Љубомир Костић

     

     

     

     

     

     

     

     

     

     

    2 Komentari

    2 Comments

    1. Александар

      14. decembra 2016. at 01:07

      Мислим да би „бечлије“ врло радо слушале Марш на Дрину да је Степа са својим „ослободиоцима“ правио покоље по Бечу и околини као што су немци то радили у Србији. Вероватно би и код њих конобари и кувари добијали отказе због напада на једну „бљутаву љубавну песму“! Овако – па брука бре „србине“ за овакав коментар!

    2. Бранка - Кула

      14. decembra 2016. at 21:43

      Мислим да свако треба да пева своје песме јер песме не убијају. То чине зли људи.
      Али бесмислено је да дају отказ Марку Орељу коме смета песма која симболизије фашистичку Немачку.
      Срби из Крајине су преживели велика злодела током Другого светског рата, Бљеска, Олује и нормално је да су изузетно осетљиви на бујање фашистичке идеје, па и музике која их асоцира на фашизам

    Odgovori

    Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

    Na Vrh
    Social Media Auto Publish Powered By : XYZScripts.com