Берлин – Завршио се још један берлински фестивал. У свом 66. издању, са 434 филма из 77 земаља света, најамбициознији и најмегаломанскији до сада. Да ли је квалитет пратио овакав квантитет? Нажалост, није. Била је ово још једна осредња берлинска филмска сезона.

Осредњост је, част изузецима, већински красила и филмове у главном такмичарском програму, па не чуди што је жири предвођен глумицом Мерил Стрип поделио награде како је поделио. А поделио их је правично, ту дилеме нема. Жири је начинио прави избор и од 18 такмичарских филмова, међу којима су била и два дугометражна документарна, наградио осам оних који су се по много чему издигли изнад просека.

„Златним медведом“ награђени италијански документарац „Пожар на мору“ Ђанфранка Розија, са дебелим разлозима очарао је и публику и критику и фестивалски жири и то не само зато што је дао неке од одговора на горућу тему мигрантске кризе у Европи. Ово је пре свега изврсно режиран филм, прецизне драматургије, визуелне раскоши, повишене сентименталности, снажне енергије, али и хумора који извире из животних парадокса. „Пожар на мору“ је посвета људском хероизму и острву Лампедуза која се већ годинама уназад само носи са избегличким страхотама. Острву које је Европа заборавила, оставила и издала. И овај Розијев филм ће радо бити гледан у Србији, највероватније на Фестивалу ауторског филма, на којем је овај аутор гостовао пре две године са венецијанским победничким филмом „Свети грал“…

По својој драматургији која подсећа на Алтаманове „Кратке резове“, унутрашњој динамици и још увек експлозивној тематици, један од најенергичнијих филмова у конкуренцији 66. Берлинала био је филм Даниса Тановића „Смрт у Сарајеву“, којем ни главни жири није одолео. Тановићу је припао „Сребрни медвед“ – Гран при жирија (трећи Тановићев „Сребрни медвед“ у Берлину), за редитељски до сада његов најубедљивији филм и за снажан глумачки ансамбл.

Знам, рећи ће многи који се разумеју у фестивалску математику, да је на Берлиналу улогу одиграо, и овде као и много друго где, снажни „сарајевски лоби“ алудирајући на лична пријатељства Пуриватре, Тановића, Колара са Дитером Косликом и већим бројем чланова овогодишњег жирија. Не могу да тврдим да тога није било, али џаба би га било да Тановићев филм не ваља, а ваља. Наградио га је и међународни жири филмских критичара – Фипресци, као најбољи филм у главном програму. „Смрти у Сарајеву“ биће приказан на Фестивалу ауторског филма у Београду и ето прилике да о његовим вредностима и уоченој малој, али не безначајној политичкој коректности просуђујете и сами…

На 66. Берлиналу убедљив наступ, додуше у паралелним програмима, имао је и српски филм. Чак пет филмова у којима је Србија учествовала као већински или мањински продуцент било је виђено у Берлину: „Дубина два“ Огњена Главонића и „Влажност“ Николе Љуце у Форуму, „С оне стране“ Зринка Огресте у Панорами, „Marble Ass“ Желимира Жилника у програму Теди и „Четири угла круга“ Катарине Станковић у програму Перспективе немачког филма. Нашим ствараоцима подршку је својим изненадним дводневним доласком у Берлин дао лично и министар за културу Републике Србије Иван Тасовац, што је леп гест, али на озбиљности наступа српских филмова на великим фестивалима и на бољој презентацији српске кинематографије и потенцијала треба правовременије и много марљивије радити. Други из региона одавно су нас претекли…

Увек политичко, а све чешће и политикански занесен берлински фестивал оправдао је и ове године ту своју мисију, о чему је ових дана редовно било писано на страницама „Политике“. Још пред почетак најављивана појачана друштвена одговорност фестивала кроз ангажман „пружања бар мало разоноде у суморним данима миграната, тражилаца азила у Немачкој“, на крају је чини се имала мање ефеката него што се очекивало. Према званичним фестивалским подацима, на свечаном отварању је за потребе избеглица прикупљено свега 25.000 евра. Колико је ту најављених холивудских донација, није речено.

Уместо најављених хиљаду миграната којима је требало да буде омогућен приступ фестивалу и филмовима, прес служба Берлинала шаље податак да је само њих 18 имало приступ фестивалској сцени и изван ње. Зато много више звечи податак да је само до 18. фебруара продато 310.000 улазница! Берлинале је опет добро зарадио. Обрни – окрени, није ли то данас ипак најважније?

———————————————————-

Штанд Филмског центра Србије

На ужурбаном и од ове године додатно проширеном Европском филмском маркету, сајамском делу Берлинала, своје ватрено крштење као нови директор ФЦС имао је Бобан Јевтић.

Сумирајући своје утиске, Јевтић за „Политику“ каже: „Берлинале је изузетно важна платформа за било коју националну кинематографију, за њену промоцију и пласман. За мале кинематографије попут наше изузетно је важно да своје присуство обележимо пре свега добрим филмовима, али и осталим „полугама“ као што су: добро дизајниран штанд, штампани материјал, добра организација и добар свечани пријем. У тој гужви, коју представља Европски филмски маркет, често детаљ или ситница привуку пажњу и доведу до договора. Задовољан сам нашим присуством ове године, мада мислим да може и мора много боље. Посета министра Тасовца била је важан елемент у промоцији домаћег филма, јер је показао да постоји озбиљна подршка државе националној кинематографији. Доста сам људи упознао, доста идеја „покупио“, увидео где су грешке, тако да се надам да ћемо следеће године имати још бољи наступ.“