Због чега је избила толика гужва око боравка „Херцегбосанаца” и Хрвата из матице на прослави Дана РС у Бањалуци? Бурна реакција бошњачких медија могла се и очекивати: ем мрски 9. јануар када је формирана Српска, ем још и Хрвати на честитању. Срби су већ огуглали и помало сеире због комшијске секирације, а Хрвати у матици обично игноришу примедбе муслиманског Сарајева. Но, пошто се премијер Пленковић промптно дистанцирао од ХДЗ-а за БиХ и сменио амбасадора Хрватске у Сарајеву, онда мора да су пружањем руке српским слављеницима јако наљутили „међународну заједницу”. НАТО? ЕУ? Вашингтон? Берлин? Или све?
А зашто, када управо ови већ 25 година позивају на помирење и сарадњу три конститутивна народа у БиХ? Сигурно да би било пожељније да се сва три ухвате у коло и једногласно запевају, али за почетак је добро и бар два. Поготово што су Бошњаци и Хрвати стално били у заједничком фронту против Срба, још од првих слободних избора са свезаним барјацима шаховнице и полумесеца, потом дилом СДА-ХДЗ за референдум о сецесији БиХ, те најзад и прикључењем ХВО-а Армији БиХ. Ова двонационална спрега никоме није сметала.
Напротив! Сетимо се јесени ’93, када је дошло до отварања оружаног сукоба међу муслиманско-хрватским савезницима, који је показао да рат у БиХ није агресија Србије, Црне Горе и ЈНА, него типичан грађански рат. Док су европске покушаје, почев од Кутиљеровог, да се успостави тројни споразум, Американци систематски минирали преко Алије, дотле су нарушени двојни Вашингтонским споразумом, уз помоћ Берлина и Загреба, експресно обновили. Елем, Бошњаци и Хрвати заједно – свакако, а са Србима и једни и други – никако. То је политика коју су Американци споразумом са Ватиканом наследили од два католика – Б. Калаја и Б. Микулића – који су, истина јалово, радили на удаљавању Срба од Србије и асимилацији у виртуелно босанство. Многе ће изненадити, али, према постхумно објављеном дневнику, друг Бранко је ратне дане у Сарајеву углавном проводио са кардиналом Пуљићем.
Међутим, Вашингтонским споразумом Туђман је обмануо херцеговачке Хрвате. Како сведочи супотписник Мате Гранић, обећање да ће одрицањем од Херцег-Босне и уласком у заједнички ентитет са Бошњацима добити конфедерацију Федерације БиХ са Хрватском у Загребу никад и није узимано озбиљно. Индикативно је да су два избегличка насеља надомак Чапљине добила називе Шушково и Бобаново, по Гојку Шушку и Мати Бобану, који су били херцег-босанске горе лист, док топоним Туђманово не постоји.
Средњебосански и посавски Хрвати су исељени да би попунили меки трбух „лијепе наше”, очишћен од Срба у „Олуји”. Пресељавање, које су наочиглед комшија организовали локални католички свештеници, знатно је смањило бројно стање Хрвата у БиХ и зато „просведи” бискупа Комарице и кардинала Пуљића што се Хрвати нису вратили на огњишта делују цинично. А помирљиви и пробосански Средњобосанци и Посавци су унутар укупног хрватског корпуса изгубили бројчану и политичку тежину.
Доминацију су преузели жестоки националисти из западне Херцеговине и након неуспеха да референдумом 2000. обнове Херцег-Босну под именом „Хрватска аутономија”, стрпљиво су ћутали и чекали да матица уђе у ЕУ. Али, испоставило се да „еуропска” Хрватска није у стању да избори ни да им Бошњаци не бирају представника у Сарајеву. Комшићев трећи мандат прелио је чашу и Човић је једини ослонац нашао у Додику, на линији заједничке борбе против са Запада подржаног бошњачког унитаризма, уз ризик да буде проглашен за „малог Руса”. Зато присуство Херцегбосанаца 9. јануара у Бањалуци, није никакав инцидент, него логика дуго камуфлираних односа у БиХ, по којој Хрвати, као и Срби, желе што више аутономије у односу на Сарајево.
Актуелни притисак САД на РС да се докрајчи Дејтон да би се БиХ, упркос Србима, утерала у НАТО, биће вероватно повод да се Хрвати опет нађу са Бошњацима против трећих. Да не би било недоумице да ли се ради у координацији, прикључио се и Ердоган. Алијин аманет јачи је од промене односа са САД и РФ. Огласио се чак и првосвештеник Мираш у име ЦГ. Зато се Додик превентивно изјаснио против међународне конференције о БиХ, а за договор у оквиру БиХ. Ни од тога ништа, јер Клинтон је подршком Алији, иако се практично свела на гурање у рат и спас од капитулације, и данашње бошњачке политичаре демотивисао да решење потраже у комшилуку.
Једногласна резолуција Скупштине РС о војној неутралности обавезује сваког представника у заједничким органима, а прекршај ће постати и законски кажњив као издаја. Дејтонски споразум, пак, практично је незаменљив без сагласности руских амбасадора у СБ УН и ПИК-у. Иако многи прогнозирају да је после ЦГ и БЈРМ на реду БиХ, буде ли остала при своме, Српска ће славити и 9. јануара 2020. И Човић ће бити на честитању јер „Херцег-Босни” је потребнија подршка Српске него њена њој. Изузев ако НАТО не крене да БиХ учлани окупацијом Српске.
Професор емеритус
Прилозиобјављениу рубрици „Погледи”одражавајуставовеаутора,не увек и уређивачкуполитикулиста
