„Изум” браће Тротер из популарне британске ТВ серије „Мућке” са чувеним аутом на три точка, који се провлачи лондонским саобраћајним гужвама, а „симболизује” њихову „успешну независну фирму” за трговину, прихватили су многи. Највише становници мегалополиса широм планете, због брзог кретања кроз саобраћајне колапсе. Наравно, без дима троточкашке крнтије из серије (касније га откупили фудбалери Манчестер јунајтеда, у време нашег Немање Видића као капитена) већ са сјајним, новим, микроаутомобилима на три, четири точка, са једним или два седишта.

У Француској, где је традиција мини-аутомобила развијена након Другог светског рата, „отишли” су још даље. „ВСП” (voiture sans permis) малени ауто за двоје који се креће брзином до 45 километара на час, постао је актуелан због незамисливе предности. Наиме, ова мини-возила (просечно до два метра дужине) нејаким агрегатима снаге од 49 до 500 кубика, са једним или два цилиндра, на три врсте погона: бензин, дизел гориво или електро, са 10–12 коњских снага, прави су хит, јер могу да се возе без возачке дозволе. После само четири часа обуке о саобраћајним прописима.

Свако старији од 14 година може да управља микровозилом након „обуке”, па је и популарност ових „ауто-играчкица” све већа. Од старих који су изгубили право на вожњу, преко тинејџера због школе, курсева или тренинга, до домаћица или запослених жена без дозволе, или аута који је увек „заузет” од стране мушких половина, а неопходан је због набавки на пијацама и мега маркетима. И на крају, оно што су многи осудили, за све који су изгубили дозволу због тежег саобраћајног прекршаја.

Општа прихваћеност минијатурних возила, згодних за паркирање попут мотоцикала, или између два паркинг места, на улицама пренатрпаних градова, иначе малих потрошача и загађивача, добила је епилог у расту производње и продаје оваквих аутомобила. Практично, скоро да нема значајнијег имена у ауто-индустрији које није произвело неки мини-аутомобил. Услед мноштва модела, фабрике се утркују да на тржиште „избаце” брже, удобније, снажније мини-аутомобиле, па је јагма за купцима достигла и нежељене ефекте.

Тако на Новој Каледонији редови „ВСП-а” паркирани су свакодневно испред средњих школа јер их ученици користе за превоз. Али, као и сви млади, „фризирају”(појачавају ) агрегате, па малени четвороточкаши достижу брзине и до 125 километара на час. То постаје контрапродуктивно читавој замисли малог, згодног превозног средства, далеко безбеднијег од скутера, а за све узрасте. У Португалији, где су веома популарни и користе се највише у руралним срединама, зову их „mata-velhos”, што у преводу значи „убица старих” јер их користе најчешће пензионери и, на жалост, учествују у много фаталних несрећа.

Последњи пут када је у Француској закон о вожњи микроаутомобила промењен 1988, теоретски, сви рођени пре те године требало је да имају само четири часа вожње и испит за путеве Француске. Али, нико до сада није установио практични тест да се изађе на друмове, укључи у саобраћај са „ВСП-ом” и то верификује.

Не зна се да ли ће добре стране (подршка родитеља средњошколаца јер су много безбеднији од скутера и мотоцикала), па корист за свакодневне гужве, превазићи лоше и употребу преко минимума безбедносних граница. Углавном, цене ових „играчкица” иду у зависности од опреме и до 14.000 евра, али они просечни имају цену у висини рате од 85 евра месечно, упола мање новца од најлуксузнијих „ауто микроба”.