Иако више није део нове екипе серије „Синђелићи”, глумица Бранкица Себастијановић се често виђа са колегама из популарне серије ТВ Прва. Каже, стекла је пријатеље за цео живот и сада деле „и добро и зло”. Са глумцима Борисом Комненићем и Вучићем Перовићем изградила је пријатељски однос, а са Бранком Пујић већ озбиљно сарађује. Две године је њен асистент у драмском студију „Мали театар” у Земуну. За Јелену Косару, која игра Терезу, тврди да јој је као сестра. Када су се упознале, Јелена је имала дванаест година, а, ево, сада је већ пунолетна.

– У новој, петој сезони „Синђелића”, која се ових дана снима, ја се не појављујем, јер је прича моје Еве завршена – открива Бранкица Себастијановић. – Али како се серија често репризира, ја имам утисак да сам ту и даље.

Објашњава да је много радила и да има осећај да су јој се четири године стопиле у једну. „Мало једеш, ужасно си неодговорна. Дете, мисли о свом здрављу”, стално јој је говорио Борис Комненић. Од њега, али и од других старијих колега, добијала је корисне савете, од сцене до сцене. А снимало се дванаест сати, па и дуже. И тако сваки дан, шест месеци.

Прво па – Снежана

Све почиње у детињству, то се тек много касније спознаје. После се жеље и таленат прочисте кроз младалачка трагања. Бранкица Себастијановић је први пут на сцену стала са седам година, када је заиграла насловну улогу у представи „Снежана и седам патуљака”. Током НАТО бомбардовања 1999, када школе нису радиле, са другарима из Старе Пазове је сваке друге недеље припремала представе. Сами су осмишљавали улазнице и плакате и делили их по комшилуку. То јој је дало снаге да издржи те тешке дане. У тинејџерским годинама придружила се Аматерском позоришту „Дадов”. Признаје, одувек је волела да буде испред објектива. Временом се показало да је наклоност обострана.

– Сећам се када сам први пут стала испред камере… Био је леден, фебруарски дан. Обукла сам кратку сукњу и зажалила због тога, јер сам се смрзла и разболела. Нико није знао да до тада нисам снимала. То никоме нисам рекла. Залепили су ознаке где треба да станем и изговорим реплику. У глави ми је био хаос… Тражили су да направим два корака, станем и изговорим реплику, па опет да направим два корака, станем и изговорим неколико речи. Све је то требало да изгледа спонтано… А ја без искуства.

Тада је била на трећој години факултета,

већ годину дана касније дипломирала је и добила главну женску улогу у серији Прве ТВ „Самац у браку” Здравка Шотре.

Две улоге истовремено

– Не знам да ли би се данас усудила да поново прихватим да радим две серије истовремено. Екипа „Кошутњак филма”, која је радила „Самца”, пристала је да снима од 13 сати до два ујутру, јер сам ја од седам сати снимала „Синђелиће”. Хвала им на добронамерности. У том тренутку, то је било једино решење. Трудила сам се да будем максимално спремна сваког дана. Улога Љиљане у „Самцу у браку” је комплексна, док је Ева једна модерна тинејџерка. Дела Мир-Јам су тешка за глумце, то гледаоци не схватају. Она је писала поетично, глумац то треба да оправда и одбрани, а да то не буде патетично.

Питали смо је да ли је строг асистент у драмском студију? Она се на то насмејала и одговорила:

– Нисам.

Једном недељно ради са децом. Има три групе. Средња је од петог до осмог разреда основне школе. Полетни су, активно учествују у свим вежбама. Најтеже им пада забрана употребе мобилних телефона, на сат времена.

Наша саговорница је ових дана ангажована у театру. Игра у представама: „Лажа и паралажа” у Народном позоришту, „Не оклевај, импровизују” у Установи културе „Вук Караџић”, у којој је окупљена цела њена класа. Ангажовани су на пројекту – докторском раду њиховог некадашњег асистента на академији Срђана Карановића код кога су по одласку у пензију професора Владимира Јевтовића дипломирали. Затим игра у „Принцези на зрну грашка” у Културном центру Панчева, у дипломској престави „Арт” са којом гостује на фестивалима. Недавно је са овом представом гостовала у Паризу. Сада прижељкује добар филмски сценарио…

Питамо је ко су били њени узори док је још маштала да постане глумица:

– Небо је удесило да се сретнем са Миленом Дравић. Она је мој узор. Била ми је част да је упознам као личност. Правила је добре изборе и поштујем све што је она урадила. Имала сам огромну трему када сам сазнала да ћу играти са њом у „Синђелићима”. Незаборавно искуство.

А да ли се понекада запита да ли је погрешила што је одабрала овај позив?

– Борис Комненић ми је једном рекао: „Нема доброг глумца који није барем четири пута у каријери помислио да одустане. Кад добијеш неку добру улогу, е онда пробај да одустанеш…”. Глума је једино што испуњава сва моја професионална хтења.

Рођена је у Сарајеву. Имала је непуне две године када је избио грађански рат. Данас често иде у Травник, родни град њене мајке Радмиле, која је професор. Отац Нено, дипломирани економиста, родом је из Републике Српске. Зато не чуди што је на пријемном испиту за академију припремила драму „Сарајка у Београду”. И био је то пун погодак. То је већ доказала у, касније, оствареним улогама. Њен брат Невен је правник.

Случајни сусрет и поклон

– Могу ли да се сликам са Бранкицом. Радим 20 година за ансамбл „Коло”, а за филм „Врати се, Зоне” Југа Радивојевића правила сам накит – каже Ана Мирковић, балерина која се затекла у нашој редакцији и срела са Бранкицом Себастијановић. Пружа јој капицу окићену дукатима, па огрлицу од дуката, минђуше.

– Радиле смо за исти филм, Бранкица је играла Зону, а догодило се да се упознамо тек у редакцији „Политике”, после две године.

Ана Мирковић објашњава колико је њој овај филм био ветар у леђа:

– Одједном су сви почели да од мене наручују накит…

За успомену Бранкици Себастијановић је поклонила минђуше..

Моје филмске улоге

„Кад љубав закасни” је први филм Бранкице Себастијановић. У овом остварењу Ивана Стефановића играла је раме уз раме са тадашњим дечком Милошем Биковићем. Са филмом „Врати се, Зоне” редитеља Југа Радивојевића нашла се у жижи јавности 2017. године. На великом платну оживела је лик Зоне Замфирове. Снимила је и кратки филм „На граници”.